Изгубљен на путу до наде,
као ткач снова, гласом прошлости,
бојим сећања на једно лице од пепела.
Филигранске успомене на обећање среће.
Више се не враћам на праг усана,
тај светли трачак таме, као угарак осмеха.
Прашина што са снова пада је облак
боје коже, да бих могао да живим
у сенци дуге на твом лицу.
Неугашена је жеђ за љубављу
у царству немоћи – Музеју меланхолије.
Кротитељ сенки открива самоћу плесом
са духовима. Тако мртви воле.
Музика једног живота је блуз
за лузера, тиши од воде.
Заћутала је река звана време.
Неће стизати писма с краја света,
док се све не збуде у повести тишине.
(Прочитано: 80 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.298.159 пута)