Мртва ми слова у души
И знак узвика у жељи
И знак питања где си
И не могу и нећу те оставити
И нећу те клети и туговати
И нећу те питати за срећу
И нећу се претварати
И поново ћу те обрадовати
Да те волим и да ми недостајеш
Месец: јануар 2024.
Kojom gorom
Kojom gorom
Kojim putem
Kojom stazom
I bogazom
Koji oblak kišu nosi
Koja voda požar gasi
Eh živote, drug mi nisi
Otrovaše dušu misli
Otima se
I batrga
Svaka noć k’o vek duga
Zora svaka srce rani
Svi su dani odbrojani
Inat gruva
Pute traži
Nema bolji
Nema draži
Život izvor stari pije
Žila vratna jako bije
U šumarku mašte moje
Siluete naše stoje
Ne boji se srce moje
Medj rebrima
Reči škripe
I kroz zene reka gruva
Sve videla
Sve sam čula
Usudih se da verujem
Zaradih da tugujem
Neću pasti ne plaši se
Kroz život se hrabro gazi
Bogu dušu
Tebi želju
Živi, snevaj
Nikad nećeš da razumeš
Nisu ovo tvoje staze
Nikad nećeš ni da umeš
Kojom gorom
Kojom stazom
Zvezdo, sestro
Oj meseče, brate mili,
Vi ste vazda tuda bili
Svedoci ste moga muka
Čuvajte mi
Tajnu staru
I molitvu na oltaru.
Svetlana Tadić
Kosankić
Tiho se motre znaci vremena
dok luče šiju lilavsku halju,
da se nebo pristojno obuče
za svitanjsko nadigravanje.
Dole: samotna kruška stoji,
odbačena od gustih dubrava,
a pod njom razbuđen maštar,
sutrašnji narodni borac.
Sa zapada mami rodni Verit
večitom klasikom:
ćebe plamnog ognjišta,
mir u najdražim licima,
njihovi glasi saveta
(pohlepne mogućnosti)…
Настави са читањем “Kosankić”
DELIKATNA – Zoran R. Tomić
Zoran R. Tomić, Beograd
DELIKATNA
“Pejzaži naše mladosti, zajedno s pričama iz detinjstva, lepim i ružnim, oblikuju nas i stvaraju ono što smo danas”. (Šeli Rid, Teci kao reka)
Susreli smo se osamdeset i neke na Pravnom fakultetu,
Predavanja sam joj neko vreme držao,
Nisam je odmah među ostalima zapazio,
A nije se naročito ni isticala,
Možda me time baš i privukla,
Kao i držanjem otmenim,
Odmerenim pogledom kojim je moje časove pratila,
Ozbiljnošću, svetlošću pravilnih crta duguljastog lica,
Da – i zagasitim nijansama odeće i obuće koje je najčešće nosila.
Što sam kasnije tek zaključio,
Kada sam po ko zna koji put naš originalni “film” od početka odmotavao.
I okonča se zimskog semestra nastava,
Onda januarski praznici minuše, a i ispitni rok se primače kraju.
Sretoh je u hodniku jednom, slučajno dakako,
Blizu mog kabineta.
Zaustavih je da pitam kako je,
Osmehnu se uzdržano,
Odgovori da je umorna jako,
Da je moj predmet kod drugog profesora nedavno izuzetno uspešno
položila,
Da se baš sa Međunarodnog prava razočarana vraća,
Tog dana neodržanog, odloženog ispita.
Pozvah da je počastim kafom što je Upravno tako lako iz prve prošla
Ona ne odbi,
Uđe polako, oklevajući,
Uočih jasno da je vitka, premda omalena,
Naglašeno ženstvena iako nenašminkana,
Gospodstvena.
Učini mi se blaga, skromna, prirodna,
Ljubazna, no razumljivo na distanci, samosvesna.
Na brojne naslove na mojim policama diskretno je motrila,
U odnosu na njih, prema meni bila je nekako hladnjikava.
Stiže ubrzo i kafa, no razgovor nije tekao lako,
Nešto je u njemu zapinjalo, smetalo.
Predložih joj da uzme koju god knjigu hoće,
I da mi se javi kad je pročita,
Bez ograničenja, bilo kada.
Ona izabra staru istorijsku jednu, zahvali se i brzo ode,
Ostavljajući u meni osećaj naprasne praznine,
Svežinu naglo uviruće bistre uzburkane vode,
Pa i zapanjujuće teskobe.
Doista, osvajaše me cela njena pojava, stas i glas,
I radoznale oči mlade neodlučne srne.
Настави са читањем “DELIKATNA – Zoran R. Tomić”
VINIJADA I ODISEJA – Zoran Prvanović
Zoran Prvanović, Ancaster (Hamilton) Ont. Canada
VINIJADA I ODISEJA
Beše rani ponedeljak
utorak il sreda
ja taman za kvaku
al’ žena mi ne da.
Reče – Već odavno rodbini
mi pisali nismo
poći ćeš na poštu
i predati pismo.
I usput od tebe
da je fajda neka
svrati u mlekaru
i kupi nam mleka.
Pošto nisam bio vičan
kretanju po danu
greškom u koracima
umesto u mlekaru
skretoh u kafanu.
Настави са читањем “VINIJADA I ODISEJA – Zoran Prvanović “
ПЕСМЕ 2024. ГОДИНЕ – ПоезијаСРБ
Поштовани посетиоци, драги песници,
Настављамо са избором песме године, овога пута за 2024. годину. Песме месеца у току 2024. године бираће Љиљана Табурић, песникиња из Крушевца, а ја ћу јој мало помоћи за месец јануар. Песме се бирају из целокупног фонда песама за тај месец, објављених на сајту www.poezija.rs. Знам да је то тежак задатак, јер много је добрих песама и песника, али обећавам да ћемо се трудити да бирамо најбоље, по нашем мишљењу. Али, такође знамо да да ће то бити само наш субјективан избор, и молим Вас да то имате у виду… Од најбољих песама по месецима у току 2024. године, почетком 2025. године жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и посетиоци сајта, свако за себе, одабраће песму 2024. године. Зато, читајте све предложене песме, гласајте и уживајте… Песму 2024. године прогласићемо 31. марта 2025. године, а песму 2023. године прогласићемо до 31. марта ове године. Уживајте у доброј поезији! /Уредник сајта Љубодраг Обрадовић/
Pesma meseca – JANUAR 2024.
CABARET GROTESQUE – Marijana Vukčević
Hiljadu lica za hiljadu godina
dobrodošli u moj mali kabare pod maskama
zaboravljam šta sam poslednje odglumila
bila sam i Melpomena i Talija
za vaše znojave dlanove
koja od nas će se pokoloniti na kraju predstave
ili neka treća… sad svejedno je
Od tužnog pajaca do igračke vjetrova
još jedan zamah krilima do konačnog buđenja
ovdje su i koraci teška robija
zemlju ste spalili svojim slutnjama
zabrojili ste se negdje na pola
a meni ostavili nedoumice da me progone
kao odraz privida u ogledalu svijeta
Ostajem neoprostivo nedorečena
dok me sapliće mudrost stepskih šamana
uz pjesmu izumrlih ptica rugalice
moj duboki naklon bezlična maso!
Oduvaću vas kao maslačke
da se rasplinete po rubovima svemira
većeras ću vam dopustiti sve
da me lažete
varate
pokradete
uzrizete
ogrebete
…
samo bez milosti moliću!
Настави са читањем “ПЕСМЕ 2024. ГОДИНЕ – ПоезијаСРБ”
CABARET GROTESQUE – Marijana Vukčević
Postavio: ljuba-trebotin. Pročitano: 1593
CABARET GROTESQUE – Marijana Vukčević 2006-10-11 21:02:18
CABARET GROTESQUE – Marijana Vukčević 2006-10-11 21:02:18
Hiljadu lica za hiljadu godina
dobrodošli u moj mali kabare pod maskama
zaboravljam šta sam poslednje odglumila
bila sam i Melpomena i Talija
za vaše znojave dlanove
koja od nas će se pokoloniti na kraju predstave
ili neka treća… sad svejedno je
Od tužnog pajaca do igračke vjetrova
još jedan zamah krilima do konačnog buđenja
ovdje su i koraci teška robija
zemlju ste spalili svojim slutnjama
zabrojili ste se negdje na pola
a meni ostavili nedoumice da me progone
kao odraz privida u ogledalu svijeta
Ostajem neoprostivo nedorečena
dok me sapliće mudrost stepskih šamana
uz pjesmu izumrlih ptica rugalice
moj duboki naklon bezlična maso!
Oduvaću vas kao maslačke
da se rasplinete po rubovima svemira
većeras ću vam dopustiti sve
da me lažete
varate
pokradete
uzrizete
ogrebete
…
samo bez milosti moliću!
Настави са читањем “CABARET GROTESQUE – Marijana Vukčević”
Hajd’ nek vam bude
Hajd’ nek vam bude!
Sve je za ljude.
Samo, malo mnogo ja imam godina da biste me ubedili da je crno belo,
I da je tužno veselo.
Da su vam osmesi iskreni
Dok vam gledam dušu kako ciči i pišti.
I manite me sa tim pričama o sreći, dok se sanja o svili i kadifi.
Svi male kućice na kraju sveta sanjanju a dvore mermerom i zlatom optočavaju.
I niko zavidan nije.
I nikom ništa osim sunca i parčeta hleba ne treba.
Zavera me vaša iza svakog ugla vreba.
Hajd’ nek vam bude!
Svrstani smo svi u ljude.
I po načinu kako pevamo
Bistri će um, razumni, znati šta pričamo a šta snevamo.
Sve se neke užvišene ljubavi radjaju, a ljudi se kao zveri glodju i svadjaju.
Hajd’ nek vam bude !
Da ne razumem se ja ni u život ni u ljude.
Valjda je to zato što kad zaboli ja vrisnem, bol kroz glas, kroz suzu pustim.
Kad se smejem zagrcem se i ne znam da stanem, bila u kući, na ulici ili kafani.
Hajd’ nek vam bude
Ali ja i dalje smradove necu računati u ljude.
Nema te sile, tog opravdanja, da me ubedi da zlotvoru je krivica manja. Da nije hteo, da nije znao, da mu je žao.
Hajd’ nek vam bude!
Svet je i tako skrojen da kako drugi hoce tako i bude.Ali taj svet koga ljudi kroje ima samo dve siromašne boje.
Kad se pomešaju i smute zivot siv bude.
To nije život za ljude, vec za poslušnike i uplasene ptice u kavezu rodjene, koje i kad bi leteti mogle padaju ničice.
Hajd’ nek vam bude!
Ali meni biti neće, ja se nikad ne mogu odreci srece. Jer kućicu na kraju sveta imam, svilu i kadifu ne poznajem, ne grabim i ne zavidim.Zbog želja, prokletih vaših, ja se često postidim.
Hajd’ nek vam bude!
Aplauz od mene imate za farsu vašu, najstrašniju moru moju današnju.
Hajd’ nek vam bude!
Kad prigusti poželećete i vi medju ljude, obične i male, one koje sad držite za budale.
Svetlana Tadić
КАКО САМ ВОЛЕО МАРИЈУ – Бранко Радованов Говедарица
КАКО САМ ВОЛЕО МАРИЈУ
Волео сам, људи, ту Марију
Коју нико живи познавао није
И за коју су сви веровали
Да и не постоји.
А она је постојала само за мене
И био сам поносан и срећан
Што је моја и ничија више.
Марија је била
Линија живота на моме длану,
Белег са којим сам се родио.
Уживао сам у томе
Што је час има, час нема!
Што само понекад чујем
Њен блудни смех
Из кога излећу латице
Као ватромет,
Као рој свитаца
У топлу мајску ноћ.
Настави са читањем “КАКО САМ ВОЛЕО МАРИЈУ – Бранко Радованов Говедарица”
SEĆANJE – Jasmina Dimitrijević
SEĆANJE
Došetah lagano do poznate staze,
koja vodi tamo gde su vinogradi.
Al` suza mi sama krenu niz obraze,
mesto stare loze niko bagrem mladi.
Trnovita kora ogreba mi lice,
ne boli k`o rana sto leži u duši.
Nema više grožđa da pozoblju ptice,
obrasto u korov vinograd se suši.
Kad` bi dragi deda to video sada
puklo bi mu srce od tuge goleme.
Vraćaju me slike kada bejah mlada,
u minule dane, u prelepo vreme.
Pristigoh u zimu iz jeseni rane.
Deda korpu nosi i prti po snegu.
Kao crna slutnja nadleću nas vrane,
naš vinograd stari samuje na bregu.