Добродошли!
Videla sam na livadi juče,
nedaleko od puta,
grana niodkuda pala
I sada nigde je nema.
Upamtila sam taj proplanak,
okolina mu drveće,
tako se govor pesnika izuzima,
od govora ljudi međ’kojima se kreće.
Ne znam kuda se mogla skriti,
a videla sam je juče,
možda su deca prošla
u šali ,odnela.
Čini mi se san,a java je bila,
sigurno tu sam je videla,
to nije ptica da odleti
ni’t je čovek,što izčezne iz sećanja.
Možda je ,Ona u meni,
negde u dubini uma,
kao zaturena slika,
pa je preslika livada.
U nesanici na um pade,
ogromna ploča vremena,
što je nekad znalo da vređa,
očuvano kao kocka zaleđena.
Oživeše uspomene,
davno zaboravljene,
vaskrsla bolna sećanja
premotana svetlošću meseca
Nestrpljivo se vratiše,
kao da ih izbaci voda
u mulj živog blata,
traže odgovora.
Sve dotle u meni,
nasilnički zamrlo je-
početkom noći se rodi,
probudi teško sećanje.
Iznemogla tela zaspaću,
na konak povesti sva pitanja,
dišu duboko. . .
I glavu su podigla.
KUNEM PESMU -POBEGULJU-
Na prozoru zamagljenom, tmina crta, rose zrnce,
-san mi oči ne zatvara…
Oko mene, gluvo doba, mota svoje duge prste.
-tišina me zavarava.
Pesma mi se mota, nova, vileni mi po mislima,
-reč mi, snažna, umom hara…
U daljini, sovu budi, žamor pravi šumska vila,
-čeljust, grlo mi zatvara.
Pod jastukom, hartija mi, da zapišem pesmu, žurim,
-mastilo mi ruke prlja,
a stih mi se već iskrada, kroz prste mi stalno curi,
-dok mi pero rime žvrlja.
Kunem, pesmu – pobegulju- i jurim je ko ubicu,
-belešku u vatru bacih,
što zapisah, ne liči mi na drhtavu golubicu,
-kojoj krila već pozlatih.
Ljiljana Tamburić