Прохујаше лета! Будућност ме враћа
траговима давно изгубљених хтења,
ал’ дах непамтице која прошлост мења
тамница је душе, тишином се плаћа.
Видљивошћу бритком погашених свећа,
кроз тамнину чулно свевидећег ока,
призивам уздахе несталих „порока,”
ал’ не умем увек нечег да се сећам.
Походе ме мисли од гребена грубље,
кликер котрљави, што на тужном лицу
твори се у болну сузу жеравицу,
па у амбис тонем, све дубље и дубље.
Тек понекад, када раскрилатим снове
осећам да могу к’ небу да се винем,
ал’ кад се разбудим почињем да минем.
Не умеју крила кроз јаву да плове!