Književni klub “Velimir Rajić” iz Aleksinca organizovao je 27.08.2022. godine u Gornjem Adrovcu, u dvorištu Crkve Svete Trojice, književnu manivestaciju “RAJEVSKOM U ČAST” na kojoj su učešće uzeli pesnici iz Novog Sada, Kruševca, Aleksinca, Ćuprije, Paraćina, Lapova, Soko Banje, Gornjeg Adrovca i drugih mesta. Na manifestaciji su ove godine učestvovali i pesnici Udruženja pesnika Srbije – PoezijaSRB sa sedištem u Kruševcu: Svetlana Đurđević, Milosav Đukić Đuka, Ljiljana Tamburić, Branko Ćirović Ćiro i Borivoje Bora Vidojković. Manifestacija je bila izuzetno posećena i počela je uvodnim izlaganjem o Nikolaju Nikolajeviču Rajevskom, koji je život dao za slobodu Srbije, na ovom mestu, gde je njegova majka kasnije podigla crkvu u njegovu čast. Pogledajte slike sa ovog dogadjaja, pročitajte mali osvrt na sudbinu Pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog koji je bio inspiracija i Tolstoju za “ANU KARENJINU” i osetitićete delić atmosvere koja je 27.08.2022. godine lebdela u vazduhu na Golom Brdu u Gornjem Adrovcu…
Месец: август 2022.
STAN’ ŽIVOTE
Stan’ živote sačekaj me malo,
još u duši igra mi se dete,
zar ti do men’ više nije stalo,
pa mi srebro u kosu uplete.
Gledam lice, svud po neka bora,
u očima iskra mi se gasi,
ruke grube k’o hrastova kora,
uzalud mi suza oko kvasi.
Hej živote što me kletva prati,
zar mi mladost tako brzo prođe,
da li može vreme da se vrati,
da mi starost nikada ne dođe.
Stan’ živote, zaustavi sate,
zar ti sa mnom više nije milo,
ja sa bolom uvek gledam na te,
jer bez mene tebe ne bi bilo.
autor
Jovica N. Đorđević
USPEH
Probudio se znojav,
ustao je,
umio se i
obukao.
Otvorio je pažljivo vrata,
ušao u cipele,
krenuo korak po korak
do stanice.
Ušao je u bus,
seo, mahnuo detetu ispred sebe,
sišao u centru,
nastavio kretanje.
Smireno je pogledao nebo,
pomislio zahvalno:
“uspeo sam, uspeo,
noćas se nisam ubio…”
Škripa kočnica u njegovoj glavi,
odjeknula je prejako,
a šapnula nečujno:
“još neko je uspeo,
nisi jedini.”
ЗВЕЗДАНО ЗДРАВИЊЕ 2022. – ПоезијаСРБ
Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ наступило је на Звезданом Здравињу 25.08.2022. године. Своју поезију говорили су Светлана Ђурђевић, Богдан Јевтић, Милосав Ђукић Ђука, Првослав Пендић Пенда, Градимир Карајовић, Драган Марковић Лака, Живојин Манојловић, Желимир Вуковић, Драган Ракић Сингер и други. Домаћин поетске вечери био је Драгиша Гиша Ђурђевић, а програму је присуствовао и начелник Расинског округа Иван Анђелић, као и председник МЗ Здравиње Милисав Ивановић. Наравно, са песницима су наступили и бројни фрулаши “из краја”. Пре самог програма изабрана и најбоља ракија Звезданог Здравиња 2022. Жири је радио у саставу: Светлана Ђурђевић, Драган Ракић Сингер и Драган Вулић Косир. Треће место је освојио Миломир Ђурђевић, друга је била ракија Верице Ивановић, а победила је ракија Горана Агатоновића. Слике је фотографисао Живојин Манојловић, видео снимак је забележио Градимир Карајовић, а за објављивање на сајту их је припремио Љубодраг Обрадовић.
AL JE NEKAD LEPO BILO – GRZA 2010.
Marina Adamović me je podsetila na jedan odličan poetski dogadjaj na Grzi 2010. godine, pa je red da i ja Vas podsetim…
U Paraćinu, na Grzi, 17.07.2010. godine održani su IX susreti pesnika PoezijaSCG, na kojima je predstavljena knjiga *LJUBAVNI recePAT*, koji su zajednički iznedrili članovi i prijatelji ovog sajta. Ambijent je bio izvanredan, društvo raspoloženo, a poezija koja je bila okosnica i ovog druženja prekrasna, tako da svi koji nisu bili sa nama ostaju uskraćeni za jedno prekrasno popodne. Pogledajte slike, pročitajte poeziju i uživajte…
https://www.poezijascg.com/slike/Grza2010/grza2010/index.html
https://www.poezijascg.com/PHP-Nuke/modules.php?name=News&file=article&sid=6321
Slike sa IX susreta pesnika PoezijaSCG 17.07.2010 godine u Paraćinu na Grzi, kada je promovisana knjiga LJUBAVNI recePAT !!!
Svi učesnici IX susreta pesnika PoezijaSCG
Настави са читањем “AL JE NEKAD LEPO BILO – GRZA 2010.”
JECAJ VETRA – Jasmina Dimitrijević
JECAJ VETRA
Titraji sveće osvetljavaju moju sobu .
Po zidovima plešu senke uz samo njima znanu melodiju.
Podižem skute dugačke , bele haljine i plesem sa njima.
U glavi mi zvuci neke već davno zaboravljene pesme.
Pitam se odkud mi je ona pala na pamet.
Grimase na mom licu koje trebaju biti osmeh.
A ja plešem i dalje u nekom svom zanosu.
Vetar napolju cvili i čini se kao da violinista provlači gudalom po žicama.
Kao da svira sam za sebe u dvorani punoj ljudi.
Jecaji vetra mešaju se sa šumenjem lišća koje opada.
Zastajem i slušam
Da li je to jecaj vetra , violine ili moje duše ?
Opija me težak miris cveća koje sam kao venčić uplela u kosu.
Skidam ga sa glave i po sobi posipam latice.
Kao da sam u nekom transu.
Prilazim sveći koja vec dogoreva.
Okamenjena lica gledam u nju.
Ne , neću više plakati..
Suze su presahle.
A toliko sam ih isplakala da verujem da su mi izvori u očima presušili.
A kažu za pokojnikom se ne plače.
Noćas sam sahranila našu ljubav.
ЖЕЉА ТЕ РОДИ – Данијела Максовић
ЖЕЉА ТЕ РОДИ
О, како су чудна таква осећања
Кад о мени његово срце и не сања
Срце моје лудо – невидљива сило
Одајеш оно – што си досад крило
Кроз дрхтаје љубави, говоре ми преци
Де, приђи човеку – и што имаш реци
СилоТад срце у мени, стидљиво ко дете
Прхну ко птице – к њему пoлeте
Десило се мартовскога дана
Окрилати у мени жеља невиђена
Желела сам да упознам њега –
У тој ватри жеље, да изгорим сва
Дал нас силна жеља у љубави споји
Ко планинска река, осећаји моји
Пробудише у нам, на ћилиму старом
Немире у крви – са старинским жаром
СВАКО СВОМЕ ЈАТУ ЛЕТИ – Данијела Максовић
СВАКО СВОМЕ ЈАТУ ЛЕТИ
У гнезду гаврана
Два мала гаврана
Хранила је врана
Ал неко је
Дрво секао
Баш тога дана
Пало је гнездо
У њем гавранићи
Једва сам од грана
Успела им прићи
У кавезу моме
Расли су уз мене
Дал ће љубав моју
Знати да ми цене
Једнога дана
Као што и бива
Прхнуше из кавеза
У пространства сива
Иза тог се чуло
Како гракћу вране
У радосном лету
Од гране до гране
Настави са читањем “СВАКО СВОМЕ ЈАТУ ЛЕТИ – Данијела Максовић”
МОДРО НЕБО
Чуо се рано јутрос плач облака
к’о уплашено дете од страха и мрака
зајецале су снажно капљице из ока модрог неба.
Зајечи својим златнилом Месец испод звезда,
као да шаком разбија тамно окно небеског свода,
гоњен олујним ветром, и остави широм отворена врата,
да олуја пројури кроз звездану кућу снова.
Чежњом дуга шири постељу несанице.
Речи су нежне, ал’ осећам страх недостајања,
желим у себи, а и у вољеном бићу све тајне да сакријем
и снагу олујну да му даривам, кад престану кише.
Увукла се хладноћа и тугом наборала ми чело,
да патња чекања прелази границе морања,
то једино знамо… Тишину ћутимо, само модро небо и ја.
Поздравио и ову тешку ноћ Мили, ноћ несанице
стиховима сете,а можда и среће наше будуће,
и нек’ је носи вир побеснеле реке, као што носи суво грање.
А, ми ћемо чекати небеске смираје и чувати снове,
к’о што чувамо љубав, анђеле мој у бескрају душе наше.
HRIŠĆANSKA KRV
Bež’te od mene đavolje sluge,
pohotne kurve bezbožnog grada,
u meni žive vrednosti druge,
dalje od vašeg prljavog smrada.
Pljujem na blaga i vaša dela,
lažljiva lica, bezlična, ista,
međ’ ljud’ma počinjena zlodela,
Na pomen imena antihrista.
Demonske skute neću da ljubim,
nit’ dušu moju grehu da predam,
blaženi mir iz duše da gubim,
drugim očima život da gledam.
Neka padnem, neka odem prvi,
samo da duša ostane čista,
svaka kap moje hrišćanske krvi,
ljubiće Boga Isusa Hrista.
autor
Jovica N. Đorđević