Света Богородица Почоева – Мирослава Смиљанић

У Град Сталаћу, прецизније у Стеванцу је 5. 8.2022. године, поводом обележавања 5. августа 2020. године када је освештана пронађена црква Свете Богородице, одржан црквено-поетски догађај када су уз присуство бројних верника, чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ читали своју поезију. Овај матине поезије организовала је Мирослава Смиљанић из Град Сталаћа која је и читала своју поезију. А поред ње своју поезију читали су и Миљко Шљивић и Градимир Карајовић из Крушевца. Градимир Карајовић је забележио и ове фотографије…

Света Богородица Почоева

Пре неколико година Рача Јефтић, који је пронашао више цркава, у потоку, у Стеванцу, пронашао  је Свету Богородицу коју је означавао само камен. Земља на којој је, поклонила је Верица Ђорђевић из Сталаћа. Црква је била само један камен, те је Радмила Хаџи Стојановић, донела сто, прекрила га црвеним чаршафом и на столу ставила малу црквицу коју је донела из Грчке. Позвала је мене, пријатеље, рођаке и попа да освешта ову светињу 5. августа 2020. године.
Било нас је двадесетак гостију, поп је читао литургију. Затим је било послужење.

У Томашевском потоку има црква Свети Арханђел и припада истој културној баштини.

 

О, како је лепа
ова наша Србија
Пуна цркава, манастира
Пуна тих културних догађаја
Ту је наша културна баштина
То је наша Мојсињска
Мала Света Гора.
Настави са читањем “Света Богородица Почоева – Мирослава Смиљанић”

MEMENTO MORI

Neka ti ime Božje treperi
danju i noću i kada zori,
blaga nebeskog sebi saberi,
memento mori, memento mori.

Zalud ne kazuj Njegovo ime,
samo u nuždi ime mu zbori,
i u sred leta i u sred zime,
memento mori, memento mori.

Ne brigaj mnogo, sve ti je dato,
ptice pevaju, potok žubori,
ne znaš da zalud gomilaš zlato,
memento mori, memento mori.

Pogledaj poljsko cveće šareno,
veselu ševu što pesmom zbori,
sve ih je odred` Gospod oden`o,
memento mori, memento mori.

Pa čemu onda sva briga tvoja,
k`o da ti kuća nad glavom gori,
ne čuješ više ptičijeg poja,
memento mori, memento mori.

Znaš da te grob pre rođenja čeka,
zato istinu uvek govori,
od večne smrti znaj ima leka,
memento mori, memento mori.

Izuj obuću, po trnju hodi,
na kraju puta Božji su dvori,
Bogu pod skute tako se brodi,
memento mori, memento mori.

Kad` ispustiš lepršavu grivu,
znaćeš šta ti to pesnik sad zbori,
telom će tvojim osolit` njivu,
memento mori, memento mori.

ЧЕКАМ – Живота Трифуновић

ЧЕКАМ

Ноћ је већ одавно почела.
Седим у парку на клупи,
мисли ми некуд одлутале.
Благи поветарц их разноси.
Гута их бука аутомобила
и повремени жагор пролазника.
Са неба месец умилно гледа
док јата звезда намигују.
А ја чекам и чекам,
можда ће ипак доћи?
Сетиће се овог места,
протеклих дана и вечери.
Није било то тако давно,
још су свежи трагови,
још све мирише на њу
и ово место и оклина.
Не, не могу заборавити
ни један тренутак,
а ни сусрет, пољупце…
Да ли је могуће, питам се,
да се љубав тако брзо гаси?
Зар се не може добити нова шанса?
Није било никаквих разлога
за растанак, чежњу, патњу…
Не знам шта се десило,
све тако изненада, брзо…
Наша љубав беше као варница,
Изненада засија, па се угаси
и неста заувек.
Не знам, можда се покаје,
па ми се опет врати…
И ја ћу и даље чекати,
увек у исто време
и на истом месту,
у парку где смо се упознали…
Све дуже ћу је чекати,
дуго, дуго…
Можда заувек!

Настави са читањем “ЧЕКАМ – Живота Трифуновић”

S`ACCABADORA

Jedne duge golomraze zime,
mesto snega, zna, padaće kiše,
bolno će ga zaboleti rime,
on pisati neće nikad više.

Na bol sviko od detinjstva rana,
previja se, grči u samoći,
u duši mu ucrvljala rana,
akabadoru vidi u noći.

Kao vuk stepski, pesnik samotnjak,
akabador ne sme bit` sam sebi,
na rane lepi kafanski stolnjak,
da boli, da zacelilo ne bi.

I trpi tako jači od ega,
pre nego svane poslednja zora,
Božijom voljom stiće do njega
u crnom plaštu akabadora.

BESANE NOĆI

Besane noći, proklete, vrele,

lažljive senke dušu mi mame,

sve moje želje tiho su svele,

nasloni glavu na tuđe rame.

 

U beskraj gledam dok zvezda pade,

pogledom svojim nebo obgrlim,

o Bože sveti dal’ ima nade,

da je samo još jednom zagrlim.

 

A jutro dođe krijući zlobu,

smeši se podlo mojoj samoći,

bez srama kroči u moju sobu,

i reče tiho: ona neće doći.

 

O zvezdo sjajna da li si znala,

istinu bolnu što mi ne reče,

ona se noćas drugome dala,

poljupci njeni drugoga leče.

 

autor

Jovica N. Đorđević