ВОЛИМ ИХ ГЛЕДАТИ… – Андреја Ђ. Врањеш

Ћутао је, девојка га упита са зебњом: ,,О чему тако дубоко размишљаш“, као да си у проблему? Ма не посматрао сам мраве како се мимоилазе одговорио је помало збуњено, размишљам како је чудно њихово кретање. Дотичу се појединачно сваки са сваким у мимоилажењу, као да упозоравају један другог, или можда најављују нешто за њих неизоставно, важно! Код људи је другачије, они говоре иза леђа. Мрави имају много достојног у вредним животима. Они су на овом нашем заједничком трајалишту, мање више губилишту због тога да ураде, направе нешто битно, немају они времена за пакост, трудбеници пре угину него ли схвате да су живели. Волим их гледати, уверен да сам се дружио са трајном лепотом. Када год их посматрам заборавим на људе, као да гледам вечност сабијену у тренутак. Њихови животи су тихе истине, никоме не сметају, живе у колонама као минијатурна војска. И нигде толико реда као у њиховом
свету. Они и време, заједно пролазе, пролазе. 

ДАМА СВЕТЛОСТИ

Милици М.

Промакне побегла из времена свога,
сјаја немир врели, неба комина,
са Луном заједно тами подређена,
црног поља једна судбина.

Док трепери у гужви сјаја,
не види се сама у светлости гају,
тражи, нађе тамно место своје,
краколика дама у мрачном бескрају.

Проћи ће у ноћи само једној,
живот кратак, њен је светла крик,
траг преваре ока, откинули пад,
непознат на земљи, изгубљени лик.

СЕТА

Кад бих знао ко се игра,
играчкама његовим,
испод Зенице неба,
у улици која подсећа на реку,
само што по њој барке не плове,
него разни планови теку.
Рекао би му шапатом, тихо,
да играчке чува,
приче су оне тајне,
које се у старости лове,
чувај их за туге нове,
чувај за туђе и своје снове.

ЖЕЉЕ И ПИТАЊА

Нек лепота отвара видике,
куцају вечито радосни сати,
светлост цела у оку осване,
дa je имати значи дати!

Зашто кварити лепо,
када се верност потајно прати,
због чега се суше виногради,
зар баш све мора једампут стати?

Је `л нужно ратом мир да се врати,
ко чује музику поља и трава,
какво је детињство без немира,
зар би спектар био спектар, да не плави, плава?

© Андреја Ђ. Врањеш

И за сам крај: неколико слика које је Андреја послао… Уживајте…