MUČILIŠTE SNA

Noć puna tmurnih oblaka
priziva jezivu tišinu reke,
da lavinom gorĉine potopi
dvore srca zaljubljenih.

Mesec se kroz tminu probija
Seĉivom sablasnim krĉi put,
nanesene usude ispaštanja
pelinom milostinje da ih zatara.

Duša drhtajem veroljublja moli
da bdenje noćas ne bude uzaludno,
żal prekidaju zvezde milosrdne
i osvetliše izvor nade i sna.

Na proplanku usnulih ljubavnika
munja reże snopove strasti,
vetar podiże štit olovne noći,
ljubav od smrti zorom da spasi.

Nikada mili,ti da ne usniš
muĉilište ovog rużnog sna
gde smrt nosi :nadu,veru i ljubav
u beskrajnost adskog nestajanja.

ВОЛИМ ИХ ГЛЕДАТИ… – Андреја Ђ. Врањеш

ВОЛИМ ИХ ГЛЕДАТИ

Ћутао је, девојка га упита са зебњом: ,,О чему тако дубоко размишљаш“, као да си у проблему? Ма не посматрао сам мраве како се мимоилазе одговорио је помало збуњено, размишљам како је чудно њихово кретање. Дотичу се појединачно сваки са сваким у мимоилажењу, као да упозоравају један другог, или можда најављују нешто за њих неизоставно, важно! Код људи је другачије, они говоре иза леђа. Мрави имају много достојног у вредним животима. Они су на овом нашем заједничком трајалишту, мање више губилишту због тога да ураде, направе нешто битно, немају они времена за пакост, трудбеници пре угину него ли схвате да су живели. Волим их гледати, уверен да сам се дружио са трајном лепотом. Када год их посматрам заборавим на људе, као да гледам вечност сабијену у тренутак. Њихови животи су тихе истине, никоме не сметају, живе у колонама као минијатурна војска. И нигде толико реда као у њиховом
свету. Они и време, заједно пролазе, пролазе. 

ДАМА СВЕТЛОСТИ

Милици М.

Промакне побегла из времена свога,
сјаја немир врели, неба комина,
са Луном заједно тами подређена,
црног поља једна судбина.

Док трепери у гужви сјаја,
не види се сама у светлости гају,
тражи, нађе тамно место своје,
краколика дама у мрачном бескрају.

Проћи ће у ноћи само једној,
живот кратак, њен је светла крик,
траг преваре ока, откинули пад,
непознат на земљи, изгубљени лик.

Настави са читањем “ВОЛИМ ИХ ГЛЕДАТИ… – Андреја Ђ. Врањеш”

BEOGRAD

Vidiš li, putniče, kuda koračaš?   
Misliš, grad kao svaki drugi,
domovi, bulevari dugi, sivilo,
zagušenje, svetiljke žute.         
Iza svakog ugla pesme čuješ.

Na trgu svaka stvar je obično, svakodnevna.           
Misliš, nema čime da se diči.       
Ulicom ovom vedrom                       
koju sada gaziš stopom.                       
Tu gde sad stoiš, putniče,         
oko tebe veliki park,                         
lišća pregršti,                               
prekrilo predvečerje     
Kalemegdanske tvrđave.

Gde se deca sad igraju,                         
tu možeš videti, putniče,                       
To je ljubav, što se retko nađe
i tu Sava ljubi Dunav.

Čini ti se koračaš,                           
ulicom običnog grada,                   
šetaju ljudi nasmejana lica,           
svuda dece i vrabaca,                           
ne stidi se, istoriju ima.

Znaš li gde si, stigao putniče?     
Beograd ti raširio krila.