ОПАНАК  И  ЦИПЕЛА – Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ


ОПАНАК  И  ЦИПЕЛА

Док кочија сва у злату,
по каљавом гази блату,
ципела у њој вози,
на господској финој нози.

Та ципела, у том` трену,
баци поглед по терену,
и прозору када приђе,
ту опанак стари виђе.

Гледа  у њ`га из близине,
па му рече са висине:
„Е мој рођо, јадан био,
што си тако заглибио“?

Наружи му све од реда,
и каза му да је беда,
да га лоша срећа прати,
што по блату грдан млати.

Но, кочија ход  устави,
јер се у кал ту заглави,
и њен газда кад изађе,
ципела у глиб нађе!

Са господске ноге спаде,
па у блату и остаде,
ту се њена раскош сврши,
и богатство сво распрши.

Али нога од сељака,
из блата се изварака,
он опанак свој очисти,
јер, биће му од користи!
Од тад`, прође и пет љета,
а опанак  још се шета,
па тим путем кад наиђе,
он ципелу ону виђе.

И ако га још реч пече,
што му онда, она рече,
ал`му ипак, ње би` жао,
кад  је нак`у угледао!

Ко год има сво бога`ство,
па западне у немаштво,
не треба му теже клетве,
нит` му има црње жетве!

Опанак се тада сети,
да тај усуд сваком` прети,
па с`њом нехте` да се спрда,
већ продужи  преко брда!

А ципела, после свега,
ето, дође до ничега,
и у блату ено оста`,
ко је мудар, њему доста!

Настави са читањем “ОПАНАК  И  ЦИПЕЛА – Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ”

ОЛУЈА – Даница Димитријевић Петровић


ОЛУЈА

Зацрни се небо, црне слутње носи
Задрхтало сунце, узбурка се море
Крвавог нам ножа живот нам доноси
У несанку нашем крваве су зоре.

Вековне громаде те тврђаве славне
Уточиште беху од свих зулумћара
И за вас спасење у прошлости давне
Одроде што нећеш Божијега дара.

Па крвавим ножем ти нас кољес опет
Крстом ко се крсти,  ништа га не боли
И српски је народ као Христос распет
А ране му леце божји апостоли.

У пустим кућама дал кандила горе
Огњиштима древним угасисте огањ
Покровом нам црним утрнусте зоре
На згаришту само нагорео пањ.

Крваве жртве, поља, небо и цркве
Пламени пути смрти у вечни живот
Убијате децу, руке вам крваве
Нећемо вам опростити свети кивот.

Која то безтијелност вама овлада
Сладост пронађосте у крвавом пиру
Целом српском роду да угасне нада
Злотворите смрћу као своме хиру.

Опраштамо худом све туге у нама
К’о Христос на крсту што  опрости свима
Заборав у нама не прогута тама
Олуја се памти чува вековима.

Ранили сте недра млеком што  вас доје
Плаче небо, земља, узбурка се море
Опустеле цркве да ли још постоје
Да светица Блага осветли поноре.
Настави са читањем “ОЛУЈА – Даница Димитријевић Петровић”