ОПАНАК И ЦИПЕЛА
Док кочија сва у злату,
по каљавом гази блату,
ципела у њој вози,
на господској финој нози.
Та ципела, у том` трену,
баци поглед по терену,
и прозору када приђе,
ту опанак стари виђе.
Гледа у њ`га из близине,
па му рече са висине:
„Е мој рођо, јадан био,
што си тако заглибио“?
Наружи му све од реда,
и каза му да је беда,
да га лоша срећа прати,
што по блату грдан млати.
Но, кочија ход устави,
јер се у кал ту заглави,
и њен газда кад изађе,
ципела у глиб нађе!
Са господске ноге спаде,
па у блату и остаде,
ту се њена раскош сврши,
и богатство сво распрши.
Али нога од сељака,
из блата се изварака,
он опанак свој очисти,
јер, биће му од користи!
Од тад`, прође и пет љета,
а опанак још се шета,
па тим путем кад наиђе,
он ципелу ону виђе.
И ако га још реч пече,
што му онда, она рече,
ал`му ипак, ње би` жао,
кад је нак`у угледао!
Ко год има сво бога`ство,
па западне у немаштво,
не треба му теже клетве,
нит` му има црње жетве!
Опанак се тада сети,
да тај усуд сваком` прети,
па с`њом нехте` да се спрда,
већ продужи преко брда!
А ципела, после свега,
ето, дође до ничега,
и у блату ено оста`,
ко је мудар, њему доста!
Настави са читањем “ОПАНАК И ЦИПЕЛА – Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ”
