AKO… – Neven Dužević

AKO…

Ako dogodi se ljubav
Ja ću biti kriv
Kriva ćeš bit i ti
Za ljubav je potrebno dvoje to znaju svi

Ako se dogodi ljubav
Bit ćemo krivi mi
Bit će krivi svi što su nam dozvolili

Za ljubav je potrebno dvoje
Dvoje treba za rat
To je navada stara
Govorim ti dušo
Kao sestri brat

© Neven Dužević
Настави са читањем “AKO… – Neven Dužević”

ЖИВОТ КАО ПАД – Андреја Ђ. Врањеш

ЖИВОТ КАО ПАД

Чим је проходао,
возио је смук,
живот му је био спин,
мутивода, као фин.

Име знао да промени,
небо је себи украо,
одживео ружан век,
неким чудом био леп…

Настави са читањем “ЖИВОТ КАО ПАД – Андреја Ђ. Врањеш”

KONFUZIJA – Jasmina Dimitrijević

KONFUZIJA

Spotičem se po prašnjavom putu.
Zastajem i tražim kamen o koj sam posrnula.
Nista ne nalazim.
Razgažene cipele me žuljaju kao da su par brojeva manje.
U ušima mi odzvanjaju bubnjevi koje samo ja čujem.
Drhtaji mi prolaze telom dok sunce nemilostdno peče.
U glavi košmar kao u horor filmu.
Rastrgane misli.
Dan k`o noć , a noć k`o večnost.
Zbunjuju me nestvarne slike.
Nosnice mirišu uvelu ružu, a miris poput teškog vonja
koji dopire od mrtvačkog odra .
Zatvorenih očiju gledam u mrak
iz koga kao da mi se smeju razjapljene čeljusti vučjaka.
Na zvezdanom nebu ni jedne zvezde.
Svetle samo crni olovni oblaci.
Nemilosrdno u mlazu po meni lije ledena kiša,
a ja suva poput pustinjskog cveta.
Srce mi je izgorelo ispod sante leda.

Настави са читањем “KONFUZIJA – Jasmina Dimitrijević”

ETO BA ŠTA TI JE ŽIVOT

Ustah jutros, rano kao i obično, krcka kičma okoštala, škilje oba oka, ne bi l` dobra ugledala,
a ono nigda dana, no mrča… kiši ka iz kabla, ka da će Noje da zaplovi.
Ma, em ti kišu, čekaju me kod Rame na kahvu, na onu što je do Pazara, do Bosne nema, na onu što je Suada na mangali sprema…
Crna j` kuća u koju niko ne dolazi, još crnji onaj koji nikom ne odlazi…
Uz kahvu, dok iz lula odbijamo dim za dimom, proturimo po neku: – Evo šta ti je život: trenutak i bljesak, radost i tuga, a prije i poslje toga vječna mrča, tama.- Zamišljen ne vidoh ko to reče i doda: – Čuo sam ba da nam je, tamo u Australiji , Hajro odavno rahmetli. I doda: – A bogat je vazda bio, kome li je ostavio?
Šutim, nešto mislim: Nije bogat onaj koji ima, bogat je onaj koji mnogo daje…a i onaj što je najbogatiji znao bi da je ništa sve što ima.
Bogat, ili siromah ~ na kraju sve se briše.
U sebi im rekoh da ne vode sami sebe ukrug, na sebe prstom da ne pokazuju, o sebi priču da ne kazuju, da tako će se teško spotaći i pasti da ustati ne mogu…
Posle petog – šestog fildžana, i toliko frćoka brlje, se pozdravismo i raziđosmo.
Požurih da sebi ispunim želju, da sve ovo na artiju zapišem. Skromna želja, mnogi će reći, more biti, al` pravom insanu važna, jer: Nije čovjek mrtav onda kad` to ljekar ustanovi ~ Mrtav je već onda kada više nema ni jedne želje… I tako…

© Prof.Mr Branko Mijatovic