Чуо се рано јутрос плач облака
к’о уплашено дете од страха и мрака
зајецале су снажно капљице из ока модрог неба.
Зајечи својим златнилом Месец испод звезда,
као да шаком разбија тамно окно небеског свода,
гоњен олујним ветром, и остави широм отворена врата,
да олуја пројури кроз звездану кућу снова.
Чежњом дуга шири постељу несанице.
Речи су нежне, ал’ осећам страх недостајања,
желим у себи, а и у вољеном бићу све тајне да сакријем
и снагу олујну да му даривам, кад престану кише.
Увукла се хладноћа и тугом наборала ми чело,
да патња чекања прелази границе морања,
то једино знамо… Тишину ћутимо, само модро небо и ја.
Поздравио и ову тешку ноћ Мили, ноћ несанице
стиховима сете,а можда и среће наше будуће,
и нек’ је носи вир побеснеле реке, као што носи суво грање.
А, ми ћемо чекати небеске смираје и чувати снове,
к’о што чувамо љубав, анђеле мој у бескрају душе наше.