МОЈИМ ЂЕДОВИМА
Оба сам ђеда, пуно волио,
мада их нијесам, никад` видио,
нити сам има`, такве прилике,
само сам гледа` њихове слике!
Живот се код нас, са муком прти,
родих се после њихове смрти!
Припадам роду такве судбине,
што често страда и пуно гине,
многима од нас душманин не да,
да живог` види својега ђеда!
И ја сам има` ту лошу срећу,
да `им на гробу палим свијећу!
Пуно ратова, ужаса и страве,
ђе многи људи остају без главе,
те мушких плећа, код нас је мало,
природни крај живота чекало!
И мени би` усуд и Божје хтјење,
да гледам само, од ђеда ордење.
Прађеда оба, смакли су Турци,
пали су они у тешкој муци,
а оба ђеда, убише швабе,
те, саме осташе са ђецом бабе,
које су с` муком гн`јездо свиле,
да своју нејач, од зла би скриле!
И данас, поред старога штапа,
висе медаља, пушка и капа!
Спомен на ђеда! Суза ми крене,
ал` ништа не може утјешит` мене,
јер ја бих више од свега волио,
да живог` ђеда, једном сам видио!
Настави са читањем “МОЈИМ ЂЕДОВИМА – Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ”