Дан: 17. август 2022.

    Ispred nje je stajao beli papir. Pokušavala je da piše , da otvori srce i bar sa tim papirom podeli svu tugu koja je pritiskala. Nije uspela. Nije nalazila reči . Ni jedno slovo nije izaslo iz olovke koju je na kraju nehotice slomila. Nije ni primetila krv koja je tekla jer je na tvrdu plastiku porezala ruku. Nije osećala ni bol , jer je bila beznačajna u odnosu na bol koji je razdirao njenu dušu.  Stajala je u memljivoj sobi hipnotisana kao otrovom zvečarke. Na stolu prljave šoljice od kafe u koje je tako neoprane ulivala iznova i iznova taj gorki napitak. Smrad ustajalog vazduha mešao se sa snradom prepunih pepeljara , a opušci su bili razbacani  po celom stolu. Negde u uglu stola stajao je pre  nekoliko dana napravljeni sendvić oko koga su se muve skupljale. Ni sama nije znala kolko je dugo bila u tom stanju. Kolko dana je prošlo? Molila je Boga da je uzme sebi . Da joj srce samo prepukne i stane . Nije joj uslišio molbe. Možda je tako kažnjava jer je krala nešto što nije njeno.
Sećala se onog hladnog zimskog dana kada joj je bilo toplo oko srca. Sećala se jednih očiju koje su je osvojile na prvi pogled. Iako je bila nepoverljiva , njemu je verovala. Puno puta se pitala čime je osvojio? Da li tim neznim pogledom ili rečima koje je govorio? Znala je da pripada drugoj , ali samo na papiru. U početku joj je to zasmetalo , ali onda se pomirila sa tim. Osetila je da njoj pripadaju njegove misli , njegovo srce , njegova duša. Vise je nisu spominjali . Jednostavno su je zaboravili.
Настави са читањем “ŽIVETI OD USPOMENA – Jasmina Dimitrijević”