ПЕСМА О ВАЗДУХУ – Љубодраг Обрадовић

ПЕСМА О ВАЗДУХУ

Певам о ваздуху. И ваздух је поезија.
Испод плота џукци се провлаче.
Зима је. И мраз понекад прија,
ситне ствари понекад много значе.

У соби хладној мирише јад,
испод стрехе суши паприку мраз…
Носталгија мути мозак – бити млад увек,
не дати никад отказ…

Схвати се у хладној соби истина
тек кад се запали камин.
Постоје и друге, није она једина…
Са њом сам само хтео да испаднем фин.

Зима је, провлаче се џукци селом.
Био сам луд тад, сад је и то јасно.
Весело гори дрво, смешим се и ја весело,
све што прође, само је било опасно.

Певам о ваздуху. И ја сам исто.
Лет светом пуниће срце у дан један.
Схватит своју душу не може нико!
Ја и крај извора остајах жедан.

у свету нашем утицај је двостран,
варања и лаж за многе кобни.
Џукци се никад никог не плаше,
џукци нису снаше, они су злобни.
Настави са читањем “ПЕСМА О ВАЗДУХУ – Љубодраг Обрадовић”

POEZIJOM ME VENČAVAŠ – Ljiljana Tamburić

POEZIJOM ME VENČAVAŠ

Pesniče, ti što si moje, uzglavlje na kome ležim,
pišem ti, dok ludo u meni, svaki se damar ježi,
venama našim se širi, vrelina slobodne reči,
i ljubavno nadahnuće, koje nam sujetu leči..

Čitaš mi misli i snove, zatim me rimama budiš,
slušam te kako mi poješ, kako mi dragost nudiš,
grliš mi ramena stihom, oči ti Amora strele,
skupljaš plodove strasti, k’o da su maline zrele.

Uzvraćam ljubav sonetom, najlepšim oblikom pesme,
čitam ti toplo i nežno, znam da drugačije ne smem,
a ti me pogledom maziš, od kose, venac mi pleteš,
usnama šaptavim žuriš, poljupce moje da sretneš.

Iz sjajnih bisernih reči, đerdane na vrat mi nižeš,
uz bezbroj divnih katrena, do samog neba me dižeš,
uz tebe, umirem, slatko, dok snage sebe lišavaš…
Pri svakom svitanju zore, poezijom me venčavaš!

Ljiljana Tamburić