КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ – Драгојло Јовић

КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ

Зашто сте нам деци узели животе
Убили у трену дечји дан и сан,
Крвавих руку сад лутате светом,
Дрхти Српско Срце над судбином клетом.

Чијом руком своју милујете децу
Или оном истом што сте нашу клали,
Пробуди ли вас у ноћи крик Српске Мајке,
Што јој дете распористе,
Мртвом челу крст урезасте.

Где ли у човеку живи звер
Или у звери човек се крије,
Како ли живи под овим небом
Неко што само  мрзи,
Камом и маљем жељан да убије.

Кад би могла да исприча Сава
Колико сте српских ви посекли глава,
Вековима реком плутају телеса,
Јасеновац плаче криком до небеса.

Крвнички сте занат изучили добро
Кроз вене вам змијски отров тече,
Из звери ће се једном пробудити човек
Бог вам неће дати да кољете довек.

Нек по лепој вашој змије гнезда праве
Док крвници тумарају светом,
Тражећи негде мало бистре воде
Да са руку сперу крв Српске слободе.

Настави са читањем “КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ – Драгојло Јовић”

БЕСКРАЈ – Љубодраг Обрадовић

БЕСКРАЈ

Милићу од Мачве


Небом и нашим сновима језди,
ка звезди хита, а земљи приговара,
дух генија који рајска врата отвара,
а колоне прогнаних у сећању гнезди.

Небом лете посечене брезе,
на истоку се злати огањ рађања!
Са судбином нема погађања,
у вечност одвезоше га небеске чезе!

Најбоље сања и никад се не умара,
звезде далеке у космосу док трепере.
Србија одавно кожу на шиљак бере,
али моћнима никад врата не отвара.

Еј Милићу, од поносне Мачве,
у Крушевцу ти је смирај душе!
Снове не могу зликовци да ти руше,
ни идеју свету, кад је четка зачне!

Тихи огањ разумом клија,
светли ореол слика прошлости!
Оног ко га у срцу угости,
вечност ће истином да опија!

Еј Милићу, нека језде брезе небом,
нека се прелепа нимфа на обали свлачи.
Вечни живот је – вечност која у сликама зрачи
и нас овде и бескрај горе, греје твојим делом!

Настави са читањем “БЕСКРАЈ – Љубодраг Обрадовић”