КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ – Драгојло Јовић

КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ

Зашто сте нам деци узели животе
Убили у трену дечји дан и сан,
Крвавих руку сад лутате светом,
Дрхти Српско Срце над судбином клетом.

Чијом руком своју милујете децу
Или оном истом што сте нашу клали,
Пробуди ли вас у ноћи крик Српске Мајке,
Што јој дете распористе,
Мртвом челу крст урезасте.

Где ли у човеку живи звер
Или у звери човек се крије,
Како ли живи под овим небом
Неко што само  мрзи,
Камом и маљем жељан да убије.

Кад би могла да исприча Сава
Колико сте српских ви посекли глава,
Вековима реком плутају телеса,
Јасеновац плаче криком до небеса.

Крвнички сте занат изучили добро
Кроз вене вам змијски отров тече,
Из звери ће се једном пробудити човек
Бог вам неће дати да кољете довек.

Нек по лепој вашој змије гнезда праве
Док крвници тумарају светом,
Тражећи негде мало бистре воде
Да са руку сперу крв Српске слободе.

Настави са читањем “КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ – Драгојло Јовић”

БЕСКРАЈ – Љубодраг Обрадовић

БЕСКРАЈ

Милићу од Мачве


Небом и нашим сновима језди,
ка звезди хита, а земљи приговара,
дух генија који рајска врата отвара,
а колоне прогнаних у сећању гнезди.

Небом лете посечене брезе,
на истоку се злати огањ рађања!
Са судбином нема погађања,
у вечност одвезоше га небеске чезе!

Најбоље сања и никад се не умара,
звезде далеке у космосу док трепере.
Србија одавно кожу на шиљак бере,
али моћнима никад врата не отвара.

Еј Милићу, од поносне Мачве,
у Крушевцу ти је смирај душе!
Снове не могу зликовци да ти руше,
ни идеју свету, кад је четка зачне!

Тихи огањ разумом клија,
светли ореол слика прошлости!
Оног ко га у срцу угости,
вечност ће истином да опија!

Еј Милићу, нека језде брезе небом,
нека се прелепа нимфа на обали свлачи.
Вечни живот је – вечност која у сликама зрачи
и нас овде и бескрај горе, греје твојим делом!

Настави са читањем “БЕСКРАЈ – Љубодраг Обрадовић”

НЕКО ЧУДНО ДОБА

Ову поему посвећујем српском роду и његовој највећој страдији (егзодусу) у двадесетом веку…

Живео сам ја у неко чудно доба:
када људи беху јако ниско пали,
па су тако страсно,кума, брата, клали.
Вероваше у лажи, кипеше од беса,
опседнути призором напаћеног меса.
Издајници, бандити, убице, пси рата,
преко ноћи посташе јунаци;
а ко оста нем, без страначког правца,
омрзнуше на њег` кано на губавца.
Боже мој, Боже мој…
* * *
Живео сам ја у неко чудно доба:
кад` се крити мор`о ко истину каже,
највише им ваљао онај што све лаже.
А држава? Подивљала! Церила се слашћу,
пијана од гноја и крви над својом пропашћу.
Опет мој народ одрек`о се Бога,
опет мој народ нечасног послуша,
поверова оном што Србином највећим
сам себе назвао, а Крајину Српску душмански издао.
Домовину српску на пашалук свео,
васцели је народ до беде довео;
у Бели Двор сео, ум му полудео!
Боже мој, Боже мој…
* * *
Живео сам ја у неко чудно доба:
кад` је жена била срећна кад побаци,
кад` трулом мртвацу завидеше живи;
детету проклетство постала је мати,
нико никог` није хтео, нит` мог`о да схвати.
Док велможде за власт се борише,
нове мапе док тајно кројише,
своја села Србље је спалило,
куће своје Србље порушило,
на пут крете негде у нигдину.
Боже мој, Боже мој…
* * *
Живео сам ја у неко чудно доба:
кад` кроз град мој колоне бескраја,
бежи мој народ из свог завичаја!
Корак по корак и сво имање
у једну руку може да стане;
осташе огњишта, гробови ђедова,
ливаде осташе непокошене,
на сунцу осташе дечје пелене!
На исток колоне авети се крећу,
последњи за прве запалили свећу.
Боже мој, Боже мој…
* * *
Живео сам ја у неко чудно доба:
колоне жена и све ми исте,
у црном све су, до белог чисте.
Застају колоне, Амери надлећу,
гвоздене птице праве буку;
доле сви мисле: опет ће да туку…
Пошли на исток, шаљу их негде на југ,
а нико од њих непонесе ни плуг…
Боже мој, Боже мој…
Живео сам ја у неко чудно доба.

© Бранко Мијатовић 1995.
Из збирке “Сновиђења”
Заступљено у књизи изабраних песама ” Без сенки иза
љупкости сновиђења”
2018.