Промоција часописа Поезија СРБ број 25 одржана је 11.12.2025. године у Народном музеју Крушевац у Крушевцу. Програм промоције припремило је и реализовало Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу у сарадњи са Народним музејом Крушевац. Програм су водили и уредили Љубодраг Обрадовић, Љиљана Тамбурић и Милосав Ђукић Ђука. За музички тренутак постарали су се: Магдаленa Ђукић, Михајлo Симић, Александр Гашић – златна фрула Шумадије и професор музике Иван Ђукић. О часопису је говорио уредник часописа Љубодраг Обрадовић, председник удружења Милосав Ђукић Ђука, чланови УО Љиљана Тамбурић и Боривоје Бора Видојковић, и сви присутни песници и аутори својим радовима… Своју поезију и друге радове говорили су аутори: Љиљана Тамбурић, Милосав Ђукић Ђука, Слађана Бундало, Љубодраг Обрадовић, Даница Гвозденовић, Славољуб Јовановић, Миљко Шљивић, Снежана Поповић, Живојин Манојловић, Мирјана Смиљанић, Бранко Ћировић Ћиро, Боривоје Видојковић, Марија Чворовић, Нада Гајић, Мирослав Кркић Пилот, Нина Симић, Драгица Трајковић из Лебана, Милош Г. Перовић из Медвеђе, Милош Ристић, Миган Глигоријевић, Олга Раденковић, Звездана Минић, Миодраг Марковић Лака, Првослав Пендић Пенда, Љубиша Шапоњић, Милан Ћурчија из Шида и Миленка Весић.
У Народном Музеју Крушевац 112.12.2025. године у 17:00 часова одржаће се промоција најновијег часописа за поезију ПоезијаСРБ број 25. Учествују аутори заступљени у часопису. Часопис је одштампан уз пресудну помоћ Града Крушевца. Дођите да уживамо у одличној поезији и музици… У међувремену преузмите и погледајте погледајте садржај часописа на линку:
Saša Milivojev
RESISTANCE – THE POET CANNOT BE SILENCED! THE POET IS A SYSTEM GLITCH, AN ERROR IN THE ALGORITHM.
I belong to no one. I owe nothing to anyone. I serve no one. My words are not bought with honorariums. They come from within me — from pain, from truth, from freedom.
The persecution I endure is not punishment — it is the consequence of freedom. Because a free man is the most dangerous threat to a system that feeds on obedience.
I will not retreat. I will not apologize. I will not justify myself. My very existence is proof that a poet cannot be silenced.
My presence in global media, in more than 20 languages, without a single connection, without a single recommendation, without a single aunt in the service — that is my answer.
I will not name those who persecute me. I will not give them publicity. But they will know they’ve been seen. They will know they’ve been read. They will know the poet has recognized them.
And you — who love me, who read my verses, who have wept over my words — you are my shield. You are my reason to continue.
And when I am gone — my words will remain. And when they silence me — my poems will speak. And when they erase me — my name will appear where they cannot control it. Because a poet never dies. He transforms into language. Into memory. Into resistance. For centuries.
I will not justify my freedom. I will not apologize for my truth. I will not bow before false authorities, purchased diplomas, and fabricated biographies.
My origin is the word. My wealth is thought. My diploma is the tear of an unknown reader. I belong to no one — only to poetry. I belong neither to the service nor the system. I belong only to language — and it has never betrayed me.
That is why you cannot silence me. That is why you cannot blackmail me. That is why you cannot buy me.
You may not see me on your screens. You may not hear me in your broadcasts. You may not find me in your institutions.
But you will find me in the verse — the one that aches and lingers. In the sentence that exposes. In the silence that speaks louder than your speeches.
And when the day of reckoning comes — when the slanderers face the mirror, when fake biographies collapse, when diplomas turn to ash — the poet will stand tall.
Not as a judge. Not as a revenger. But as a witness of time.
A poet is not society’s decoration. He is its conscience. Its wound. Its unrest.
A poet does not seek applause. He seeks truth. And when he finds it — he does not ask for permission. He speaks it.
That is why he is persecuted. That is why he is censored. That is why he is ignored.
Because the poet does not conform. He does not belong. He does not obey.
In a world where everything is measured by profit, the poet is a loss — because he brings no money, only discomfort. He brings questions. He brings the mirror. And he influences Judgment.
The poet does not need to shout. His silence echoes louder than your speeches.
His word — when sincere — dismantles constructs, unmasks the masked, separates truth from lies, sifts wheat from chaff.
That is why the poet does not appeal to office. He does not appeal to party. He does not appeal to service. He appeals to the soul.
And when that soul speaks — the world shifts.
Maybe not immediately. Maybe not loudly. But inevitably.
Because the poet does not write for the moment. He writes for eternity.
And when he is erased from programs, from broadcasts, from institutions — he remains in verse. In memory. In the hearts of those who wept over his words.
That is a power you cannot control. That is a presence you cannot erase.
That is the poet.
The poet is a threat. Not because he carries weapons — but because he carries truth.
In a world where lies are printed, broadcast, copied, and signed — the poet is a system glitch. An error in the algorithm. A virus in the matrix.
You cannot silence him — because he does not speak your language.
You cannot buy him — because he does not measure in your currencies.
You cannot frighten him — because he has already walked through hell.
The poet is the one who has seen the face of darkness — and chose to write.
Not for fame. Not for money. Not for position. But to remain human.
And that is what frightens you most.
Because the poet does not ask for permission to exist.
He exists in spite of everything.
In spite of blockades. In spite of censorship. In spite of threats.
And when you erase him from your programs — he will appear in dreams.
And when you shut the doors — he will enter through verse.
And when you turn off the light — he will write in the dark.
Because the poet does not need light to see. He burns from within.
And that fire cannot be extinguished.
It cannot be controlled.
It cannot be explained.
It can only be felt.
It can only be feared.
It can only be respected.
So do not touch me.
Not because I am powerful — but because I am defiant.
Not because I have protection — but because I have truth.
And truth, once spoken, does not go back.
It does not retreat.
It does not apologize.
It does not forget.
It remains.
Like a painful, unhealable wound.
Музички блок на промоцији Часописа ПоезијаСРБ број 24. отворила је на виолини Магдалена Ђукић – ученица 5 разреда музичке школе Стеван Христић у Крушевцу. Певали су Љубиша Боровац и Ивана Ђукић Ђука уз пратњу Бенда 2+2, данас у скраћеном саставу: професори Иван Ђукић Ђука и Дејан Стојановић…
Магдалена Ђукић – музика на виолини
Љубиша Боровац: Још и данас теку сузе једне жене, Нек живи Љубав и Закуни се љубави
Бенд 2+2 – професори Дејан Стојановић и Иван Ђукић Ђука: Лаку ноћ свирачи, Ружица си била, Да је среће било
Најава промоције на РТК – Тања Ристић, Милосав Ђукић Ђука и Љубодраг Обрадовић
Погледајте промоцију часописа ПоезијаСРБ број 24. /Снимио Љубодраг Обрадовић/
У Белој сали КЦК у Крушевцу, под покровитељством Града Крушевца, 26. 6.2025. године, одржана је промоција часописа за поезију ПоезијаСРБ број 24. Програм су осмислили и водили и о часопису говорили Милосав Ђукић Ђука – председник удружења, Љубодраг Обрадовић – уредник часописа и Даница Гвозденовић. Своје радове су говорили присутни песници, афористичари, књижевници: Миљко Шљивић, Нада Милосављевић Кети, Даница Гвозденовић, Боривоје Бора Видојковић, Ђорђе Јоковић Мирочки, Мирослав Кркић, Првослав Пендић Пенда, Братислав Спасојевић, Милан Марковић Лака, Миодраг Ђурђевић Коле, Миодраг Глигоријевић, Милош Ристић, Мирослава Смиљанић, Љиљана Тамбурић, Нада Гајић, Марија Чворовић, Славиша Паунковић, Љубодраг Обрадовић и Милосав Ђукић Ђука. Пригодне награде су примили: Мирослав Маринковић Којица, Магдалена Ђукић, Даница Гвозденовић и Славиша Паунковић.Певали су Љубиша Боровац и Ивана Ђукић Ђука уз пратњу ансамбла 2+2 односно овога пута у саставу професори Иван Ђукић Ђука и Дејан Стојановић, а публици се представила на виолини и ученица 5 разреда музичке школе Стеван Христић у Крушевцу Магдалена Ђукић. Уживајте.
Неки тренуци трају вечност, рекла си ми једном. Нисам тада разумео шта то тачно значи, а можда се само нисам трудио да разумем. Седим у проклетом празном стану са упаљеном миришљавом свећом која је дуго после тебе остала. Упалио сам је, стан је почео да мирише на ванилу. Боже, колико волиш ванилу, мирисала си увек тако добро. Давила си се у том мирису. Јеботе, пролазе ми тренуци са тобом кроз главу, знаш оно када си рецитовала поезију у мојој мајици испред огледала? Твој глас је одзвањао овим станом, када си била весела, све је око тебе зрачило, могла си и најсјебанијег човека дигнути, али зато када си тужна, око тебе је тама, црнило и сивило. Увек си ишла из крајности у крајност. Са тобом је или одвише добро или лоше, између не постоји. Тако је и са хороскопом и вером у хришћанство. У једном периоду би читала Библију, молила се Богу пред спавање и палила свеће, а у другом гледала наталне карте и веровала звездама. Ни сама ниси знала шта је исправно, волела си оба. Често си пила црну кафу и окретала шољу, гледала у соц од кафе и прорицала судбину кроз гласни смех. Који си контраст од жене, и који лудак би то разумео? Ти ни саму себе ниси разумела, вечито си тражила инспирацију, умирала си за њом. Ти си уметност, лоло. Знаш да сам научио како да отребим поморанџу једним потезом? Коначно! Жао ми је што то ниси могла видети, било је сјајно, само са неком дозом туге, јер си фалила том тренутку. Понекад те замишљам у спаваћој соби. Сваки твој младеж на телу ми је показивао тајни пут до бескраја. Волео сам, а и даље волим сваки твој ожиљак који ти је стајао боље него њима скуп накит. Знала си да ходаш гипко, мачкасто, знала си да украдеш срце и да се увучеш под кожу. Тебе је било лако заволети, али те је тешко волети. Тешка си, лоло. Твоја лепота је твоје највеће проклетство, твој осмех, сексипил у гласу и те болесно перверзне очи…
Друге су морале да се скидају да би привукле пажњу, а ти си то радила са погледом. Могла си да имаш сваког, а ти си изабрала мене. Због тајни, мистерозног живота, тако си ми једном рекла. Еј, лудачо, од мене си створила уметност, а ја сам био све само не то. Рекла си ми кроз осмех: „Волеће те лоле, јер воле моје текстове, иначе би те мрзели“, подигао сам те и бацио на кревет. Љубио, волео, штипао, грицкао. Три девет три, рекла си тада. Нисам разумео шта то значи, а онда сам пре неки дан на твом Инстаграм профилу видео тетоважу са тим бројем између груди. Пратим те, лело, понекад, чисто да видим колико ти прија слобода, да видим колико си се улепшала, јер ти увек идеш лепша. Свећа још гори, пустио сам и Блузз, узимам телефон у своје руке, куцам твоје име, пишем поруку: „Лело, ја бих све поново“ SEND DELIVERY.
У дворишту КПЗ, Мајке Југовића 12. одржаће се 11.7.2024. године у 19 часова промоција часописа ПоезијаСРБ број 22. На промоцији учествују аутори заступљени у часопису. Промоција се реализује у сарадњи Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Културног центра Крушевац.
Saša Milivojev, Intervju, Ekspres Magazin, o5.06.2024. Objavio Srećko Milovanovič
Književnik Saša Milivojev, autor romana “Dečak iz Žute kuće“, čiji su literarni radovi prevedeni na dvadesetak jezika, vraća se na srpsku književnu scenu posle više od decenije, kako sam kaže, “izuzetnog stvaralačkog lutanja“.
Milivojev se vraća sa novom zbirkom poezije “Svetski bol“, koja predstavlja kreaciju na tri jezika – srpskom, arapskom i engleskom.
Autor je proveo godine po svetu stvarajući ovu zbirku, istražujući duboke emocionalne i egzistencijalne teme kroz svoje lično iskustvo, ali i kroz širi društveni kontekst. Recenzije za ovu zbirku napisali su profesor emeritus dr Rade Božović, nekadašnji dekan Filološkog fakulteta, i profesor dr Mila Alečković, čuveni stručnjak iz oblasti psihijatrije i psihologije.
U intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ Saša Milivojev otkriva detalje tematike knjige “Svetski bol“, priča o svom stvaralaštvu i putovanjima po svetu i otkriva da li ga je svet današnjice promenio.
Kako biste okarakterisali novu zbirku poezije “Svetski bol“?
“Iako je depresivna, strašna, teška, horor priča, nadam se da će čitaoci pronaći svoje mesto u ovim stihovima, da će ih emotivno pogoditi i inspirisati da razmišljaju o širim društvenim i filozofskim pitanjima, da razmišljaju o tome šta svako od nas može da uradi da promenimo svet u kakvom živimo. ’Svetski bol’ je delo koje teži da poveže ljude i da podstakne dijalog o univerzalnim temama koje nas sve dotiču, bez obzira na naše različite životne okolnosti. Želim da ’Svetski bol’ bude iskustvo koje će ostaviti trajni utisak i inspirisati ljude da sagledaju svet iz različitih perspektiva.“
Zašto je naslov knjige “Svetski bol“?
“Ne samo zato što je svetski bol bitna tema u istoriji književnosti, moja prijateljica pokojna Isidora Bjelica govorila mi je da i ona i ja bolujemo od veltšmerca, i da tu leka nema. Pošto je u mojoj percepciji sveta – svet ravnodušan prema svetu ovakav kakav zaista jeste: užasan, i lep i odvratan, i divan i jadan, i okrutan, zloban, ljudima treba servirati sve te slike užasnog sveta, u nadi da ćemo posmatranjem takvih slika poželeti nešto da promenimo, da postanemo bolji ljudi. To je način da se izazove empatija i saosećanje prema svim ljudima koji prolaze kroz teške trenutke. Pojam Weltschmerz označava osećaj melanholije i tuge koji proizilazi iz svesti o nesavršenostima sveta i nespojivosti između stvarnosti i idealizma. Naslov ’Svetski bol’ reflektuje osećaj duboke patnje i razočaranja zbog stanja sveta. Ukazuje na dubinu emocionalnog iskustva koje čitaoci mogu očekivati u knjizi. ’Svetski bol’ sugeriše na teme koje se tiču trauma. Moja poezija nije samo lični vapaj, lični bol, nego kolektivni, vapaj svih ljudi na planeti koji osećaju žalost, bespomoćnost i bes zbog nepravde ili patnje koju svet doživljava. Koncept ’Svetskog bola’ podseća nas na našu međusobnu povezanost i odgovornost prema drugima te na važnost solidarnosti i aktivnog angažmana u rešavanju problema koji utiču na ljude širom sveta. Ovo je univerzalni čovečanski ep o stradanjima ljudi.“
Kad se malo istraži o čemu govori Vaša knjiga, nailazi se na stravične prizore. Zašto ste imali potrebu da pišete poeziju o takvim ljudskim patnjama, stradanjima, o jezivim monstruoznim ratnim zločinima?
“Pesnik nema prava da ulepšava stvarnost, nego da bude pošten svedok vremena. Lako je pisati o divnoj prirodi, o šumu mora, o pticama na grani, o bajkovitim plažama i ljubičicama, ali… Život nije bajka. Ako prećutkujemo stravične zločine, oni će se u budućnosti ponavljati. Kao pesnik, osećam se dužnim da istražim i izrazim stvarnost onakvu kakva jeste, bez ulepšavanja ili izbegavanja onih delova koji su bolni ili neprijatni. Moja poezija nije samo refleksija stvarnosti, već i poziv na akciju – poziv na saosećanje, razumevanje i angažovanje u stvaranju boljeg sveta za sve nas.“
Saša Milivojev – SVETSKI BOL
O kojim ratovima je tačno reč i da li su slike u Vašoj poeziji inspirisane istinitim događajima?
“Naravno, sve je istina, ništa nisam izmišljao, nije reč o fikciji, ideje sam crpio direktno iz optužnica Tužilaštva za ratne zločine i iz policijskih izveštaja, i te užasne slike, opise zločina, pretočio u stihove. Do detalja sam opisao zločine u Internatu u Gnjilanu, posledice upotrebe hemijskog oružja u Siriji, i kako deca u Jemenu umiru od gladi. Smatram da je važno da se ovi užasni događaji ne zaborave i da se o njima govori kako bi se osvetlile tamne strane ljudske prirode i podstakao dijalog o njihovim uzrocima i posledicama. Sigurno ću napisati i stihove o genocidu u Palestini. To je moja moralna obaveza, u Srebrenici nije bilo genocida, pravi genocid je ovo što se danas dešava u Gazi, 7000 mrtve dece!“
Stradanje i bol obeležili su i Vaš roman “Dečak iz Žute kuće“. Kako upoređujete jugoslovenske ratove i trenutna svetska dešavanja? Da li pesnici mogu nešto da promene?
“To što je preživeo srpski narod – nije nijedan drugi na planeti. Žuta kuća je po meni najstravičniji zločin koji se dogodio u istoriji čovečanstva. Pred očima celog sveta, više od 2000 nestalih ljudi, civila, kojima su vađeni organi! Odrana koža srpske dece letela je po celom svetu. Sa tim patnjama ništa nije uporedivo, tu je kraj, nema dalje. A kao što su jugoslovenski ratovi ostavili duboke ožiljke na društvo i pojedince, tako i trenutni svetski sukobi ostavljaju dugotrajne posledice, uključujući traumu, podeljena društva, nestabilnost, gubitak identiteta i kulturno nasleđe. Tu bi trebalo tražiti i pesničku inspiraciju. Pesnici mogu zagovarati mir, pomirenje i toleranciju kao odgovor na sukobe i nasilje. Njihove pesme mogu biti poziv na solidarnost, razumevanje i dijalog kao put ka izgradnji trajnog mira. Pesnici mogu izraziti saosećanje sa žrtvama sukoba i podići svest o njihovim patnjama kako bi inspirisali druge da se angažuju u pružanju pomoći i podršci. Pesnici podstiču empatiju i razumevanje među ljudima.“
Šta je za Vas smisao pesništva?
“Za mene, smisao pesništva leži u sposobnosti da se izraze duboke emocije, misli i iskustva na način koji nadilazi običan govor. Pesništvo nije samo umetnost izražavanja, već i put ka istini. Pesništvo je način da se uhvati suština ljudskog postojanja, da se istraži dubina duše i da se izraze kompleksne ideje kroz lepotu jezika i forme. Pesništvo je kao ogledalo koje odražava suštinske aspekte ljudskog iskustva i podstiče nas da dublje razmišljamo o svetu i sebi. Pesnik se bavi suštinom, tražeći odgovore na pitanja koja nas sve tište. Pesništvo je ontološka potraga, putovanje kroz kosmos ljudskog iskustva, gde stihovi postaju egzistencijalni testamenti. Ono što se kroz pesništvo otkriva nije samo fenomenološka slika sveta, već i transcendentna harmonija između duha i stvarnosti. Kao pesnik, preispitujem ontološke paradigme, zagledam se u ambis svetlosti i tame, tražeći smisao u tom kretanju. Pesništvo se može shvatiti kao hermeneutički proces, gde svaka reč postaje simbol, a svaki stih postaje hermeneutički ključ. Pesnik tumači simbole ljudskog postojanja, dešifrujući duboke strukture uma i srca. Kroz dijalektiku pesničke forme, istražujem pitanja postojanja, smisla i transcendencije, pokušavajući da osvetlim puteve ka unutrašnjoj i spoljašnjoj istini. Pesništvo, u svojoj suštini, može se smatrati kreativnim činom metafizičke refleksije. Kroz ritam, metafore i simbole, pesnik ulazi u duboke dubine ljudske duše, istražujući temeljne aspekte postojanja. Svaka pesma postaje arhetipski pečat koji otkriva slojeve kolektivne svesti i podsvesnog uma. Pesništvo je konstantna dijalektika između suprotnosti – svetlosti i tame, ljubavi i bola, života i smrti. Pesnik je ontološki istraživač koji se hrabro suočava sa paradoksima postojanja, pokušavajući da razume beskonačnu složenost ljudske egzistencije. U krajnjem, pesništvo postaje ritual transformacije, gde reči postaju alhemija duše, pretvarajući patnju u lepotu, bol u nadu i tugu u transcendenciju. Kroz pesnički čin, težimo da dosegnemo esenciju ljudskog iskustva i da otkrijemo duboku povezanost između pojedinca i univerzuma.“
Kako postati uspešan pisac, pesnik?
“Da biste bili dobar pisac, dobar pesnik, morate pre svega biti dobar human čovek, to je prva lekcija. Što se tiče postizanja uspeha kao pisac ili pesnik, mislim da je to kombinacija talenta, predanosti i vežbanja. I biti za to rođen. Biti uspešan pisac zahteva ne samo kreativnost i inspiraciju, već i upornost, rad i posvećenost zanatu. Na poeziji pesnik mora mukotrpno da radi, krvavo, da brusi, da kroji i prekraja do besvesti, i uvek može bolje, a ne da odmah objavljuje sve što nalupeta. Na nekim pesmama sam radio više meseci. Važno je neprestano učiti, čitati, istraživati različite stilove i tehnike pisanja, kao i aktivno raditi na unapređivanju svog zanata. Takođe, važno je biti otvoren za povratne informacije i konstruktivnu kritiku, kako bi se stalno napredovalo kao pisac.“
Da li govorite i arapski ili imate prevodioce?
“Ne znam arapski. Moju poeziju na arapski prevodi Iračanin koji dobro zna srpski, nekadašnji profesor Filološkog fakulteta Bashar al Hadla, kom sam zahvalan na saradnji u ovom izdavačkom projektu. Pričam engleski, ali pišem samo na srpskom, moje stihove na engleski maestralno prevodi Ljubica Jentl Tinska, pesnički genije, unuka čuvenog književnika i prevodioca Aleksandra Saše Petrovića. Zahvalan sam svima koji su učestvovali u stvaranju ovog dela.“
Gde ste sve putovali i da li Vas je svet promenio?
“Jeste, svet me je ipak malo promenio. Putujući, naučio sam da cenim različitost kultura i tradicija. Upoznavanje različitih ljudi i njihovih životnih priča još više mi je otvorilo um i dušu. Svako putovanje bilo je prilika za lični rast i razvoj. Čak i neka ružna iskustva mnogo vrede, na njima se uči. Bio sam u Indiji, Bahreinu, u Nepalu, u Omanu, Maroku, Iranu, Egiptu, Libanu, Jordanu, u Saudijskoj Arabiji… Iz Ujedinjenih Arapskih Emirata putovao sam u Kuvajt, Katar, Pakistan, Tanzaniju, Azerbejdžan, u Keniju, Tursku, Šri Lanku, Etiopiju, Kazahstan, na Maldive… Obišao sam oko 35 država. Ukupno, svet me promenio na način da sam postao svestan svoje uloge kao građanina globalne zajednice i da cenim raznolikost. Putovanja su me obogatila na mnogo načina i ostavila neizbrisiv trag na mom životnom putu. Ponosan sam na sve što sam naučio i radujem se budućim avanturama koje će mi doneti nova iskustva i spoznaje.“
Поштовани посетиоци, Изашао је из штампе Часопис за поезију ПоезијаСРБ број 21. Припремамо промоцију часописа!Све часописе погледајте и преузмите на новом сајтупоезија.срб
Kaži mi,
Šta je to u meni što se ne opire tvojim lažima
Pa kad mi kažeš kako nisam kao druge
Ja se samo nasmejem
I slegnem ramenima
Pred noć otvorim ormar
I vadim haljine
Slažem ih za bolje dane
U kojima me nećeš vrteti
Ponekad mi se zamagli u glavi
Od pomisli šta ti sve neću biti
U tom vrtlogu
Zamrzim sve devojke koje nisi ljubio
I kad me slažeš
Samo sležem ramenima
Šta god da kažeš
Ja ti verujem
Cvetom cvetam od tih laži
A kad najbolja sam
Tad se plašim
Kaži mi
Zašto nisam kao druge
Je li zato što ne verujem u zakone privlačnosti
Jer da je tako onda bi mi rekao
Ti si najveći kreten koga sam sreo
Mogla bih na sve te laži da se naviknem
Pa dugo ćutim
Jer sve sam to bila
