Месец: август 2026.

 

Док корачам

кроз овај свет,

посматрам реку

живота и смрти.

 

Тече вековима,

препреке снагом

своје воље превазилази.

 

Док сам био здрав,

могао да ходам,

ловио сам рибу,

бацао варалицу.

 

Тако сам упознао

много људи,

а највише аласа.

 

Шибани ветром,

паљени сунцем,

годинама су вредно радили,

полагали своје мреже

и бубњеве.

 

Читали су реку

као буквар.

 

Били су њени чувари.

 

Последњи,

или се бар надам да није,

био је стари алас Бранко.

 

Умро је прошле године.

 

Да ли је некога обучио,

оставио наследника,

не знам.

 

 

Надам се да јесте.

 

Јер река

и даље тече….

ТИ

 

 

Ти си сунце мога сунца,

и крв си моје крви,

мој последњи издах,

и мој зрак први.

 

Ти си мог месеца месец,

жудња за којом жудим.

Ти си небо мога неба,

Она крај које се будим.

 

Моме свему,ти си све,

и мада разум каткад губим,

творевина мојих творац,

Ти си она који љубим.

 

И море си моме мору,

мог раја си капија,

Ти си мајка моје деце…

А шта ли сам теби ја?

 

Корачам расцветалим

пољима мога разума,

кроз мисли моје прошлости.

 

Тражим себе,

остарелог, уморног,

изгубљеног

у вртлогу прошлог времена.

 

Тамо црвоточине

нападају мене,

једу моје успомене,

моја сећања.

 

Бојим се.

 

Појешће ме.

Неће ме бити.

 

У налету страха

бежим у пределе

свога васкрснућа.

 

Чекам час,

тренутак истине,

када моје набујало тело

под налетом животне тежине

пада у вртлог,

моје младости.

 

Полако нестајем,

прекривен опојним дахом

прошлости

 

Mирисима некадашњег живота

тонем у тамно ништавило

Балада о Стипици Бумбару

Ноћ кад је умро Стипица Бумбар звезде к’о  да су се на небу скриле,

пао је само код атарског пута ,

близу салаша крај Перине њиве.

 

Следећег јутра,Пера га наш’о

крај пута у сенци трешњиног грања ,

дечачки осмех,накривљен шешир,

као да најлепши сан сања.

 

Ноћ кад је умро Стипица Бумбар,

некако она је то знала…

Да ли си добро?Упита  муж…

Рече-Само ме мало боли глава…

 

Ту ноћ је провела уз јецаје тихе,

у соби јој беше тешње и тешње,

тргну се само када кроз прозор

осети мирис процвале трешње.

 

Била је кћи трговца Млинка,

фела што сваког гледа с’ висина,

а он весељак,дланова грубих

типичан пример сиромашног сина.

 

Пољупци уз мирис трешњиног цвета, била му је центар света.

Све док једаред пред његову кућу,

дође њен отац и запрети смрћу

 

 

Под трешњиним дрвом,

сав разорен тугом,

глед’о је сватове

што воде је другом…

 

 

А љубав?

То ти је посебна категорија бато.

Неко је сретне у трептају ока,

неком је то само суво злато.

 

Некад је осетиш у сетном стиху,

ил’ лошем штимунгу старе гитаре.

Неко и не зна да крај ње је прошао,

неко је неда,ни за какве паре.

 

Неке је усне помену тек,

онда када већ буде касно.

Некад и не знаш да глува тишина,

уме волети онако, баш гласно.

 

Неко упорно за њом трага,

ал’ је не спозна до краја света.

Неком је она највећа казна,

у пролеће када трешња процвета…

 

Били смо само неки клинци са улице,

који су освајали неку своју слободу.

Тек када смо је освојили,

и после неколико година схватили

Да нас она нигде неће одвести.

 

Остали смо записани у времену као они који се нису никога и ничега плашили

А то смо дебело платили.

 

Све наше велике заблуде

остале су у нама. потрошене, закопане,

И сузама оплакне.

 

Постали смо и остали историја,

записана на тамној страни

београдске медаље.

 

Преостали и преживели

синови Београда сећају се дана

који су били и остали симболи  наших одрастања

Нас београдских клинаца

 

Приче које су остале иза нас…

Нека се причају неким новим клинцима,

жељним освајања слободе,

да схвате

 

Да свака слобода

има своју цену.

Живот и ја смо ривали стари,

седимо стално за коцкарским столом,

Ја рушим ,а он то још више квари,

ударце лечим,са новим болом.

 

Путеве своје сам бирао сам,

да мрзим,научен ја нисам,

Све то ћу платити кад тад

знам,па зато сам ту ди сам.

 

К’о ми је бразде заор’о, и младо жито погази.

Усне ми мермер милује, уместо твоји образи.

У мени укус чемера, у души труло семе сијем.

Знам рекох ти да нећу,ал ето ипак пијем.

 

Смех твој ми одзвања у глави,

у постељи самујем,као по казни,

милујем јастук,лежим у тами,

а кућа и душа остају празни.

 

Једина светлост,ти си ми била,

за опрост Бога,ја и не питам,

све док те опет не сретнем,

по овом свету,сам ћу да скитам.

 

 

Знаш боље ја нисам умео,

за тугу лек још нисам изумео.

Сад бих другачије,ја то не кријем,

знам рекох ти да нећу,али ипак пијем.

 

К’о ми је бразде заор’о, и младо жито погази.

Усне ми мермер милује, уместо твоји образи.

У мени укус чемера, у души труло семе сијем.

Знам рекох ти да нећу,ал ето ипак пијем.

 

Соба у којој су живели мој покојни отац и мајка још увек чува њихове трагове.

У њој и данас стоји орман од ораховине који су купили када су се венчали.

Кревет, два тањира, две кашике, две виљушке, два ножа, две чаше орман.

И, наравно, радио.

То је све што им је било потребно.

Од свих тих ствари остао је само орман.

Орман је из прошлог века.

Стар, али добро очуван.

На дну ормана стоји стари кофер.

Са њим је мој отац дошао у Београд.

Кофер као машина-времеплов.

Пун старих фотографија.

На њима су мој отац, мајка и сестра.

Ту су и фотографије моје и женине свадбе.

Слике које бележе рођења и одрастање моје деце.

Сва славља.

Цела моја породица.

Најлепша сећања, али и сузе, буде слике из старог ормана.

Поново смо их спаковали у кофер и вратили у њихову временску капсулу.

Договорили смо се да се орман не прода.

Нека лежи кофер у њему.

Нека чува оно што је прошло.

Можда га неко једног дана поново отвори.

Можда из њега изађу старе фотографије, лица, осмеси и године које су давно прошле.

И можда нас, макар на тре

нутак, поново оживе у нечијем сећању.

Можда?