ВЕЧНИ ПЛАМЕН – КОЗИЋ САША
Вечни пламен лиже наше успомене,
бачене у сумрак јутра
изгубљеног детињства.
Дани јуре суманутом брзином,
као ветрови затворени
у флашу попијеног вина.
Заглављени у кланцу туге,
плачемо због изгубљених снова,
нарастајућег бола.
Уморних ловаца на лептире
живих боја,
уроњених у јутра
преливена медом.
Слатки погледи,
пуни горчине,
рођени у нашим годинама самоће.
Сирова тежња слободних радника
насталом у колони очајника ,
рођених, па умрлих.
У нарастајућој тежњи мртвих песника
остаје сирова данашњица
великих умова,
Свих смртних грехова
ове нарастајуће генерације
искрених стваралаца магле.
(Прочитано: 2 пута, 2 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.297.000 пута)
