Када једнога дана стигне на одредиште
тамо где неми гранит безвремљу одолева,
да ли ће путник знати, да ту је мучилиште
наше прошлости славне што у пепелу снева!
Пао је дечак-војник бранећи родну груду,
а вајни неимари хрлећи к’ новом добу
прослављали су себе, хтели да вечност буду!
Како је тешко бити самац у туђем гробу.
Уместо парастоса и воштаница свећа
овде покаткад рука војнички груба чврста
приноси теби живом венце од мртвог цвећа,
к’о Симеону што су дали мач место крста!
О како мрак је свиреп! Лишен очињег вида
никад сазнати нећеш због чега су те скрили,
да твоју тајну скрива осам каријатида.
Симболи нестајања онога што смо били!
Пролази време, стално жубори душа штедра
што језди беспућима између сна и јаве,
попут немирне реке, по којој црна једра
беле бродове носе пољем сумњиве славе!