Razliva se zemljom crna ljudska zloba
hladni vetri s neba trule kosti ljube
nemrtvi se bude, ustaju iz groba
čekajući zvuke anđeoske trube
Dok nad zemljom meses krvcu svoju sipa
nebo tamom krije poslednje mu kapi
a tamo gde beše rascvetana lipa
užasnuta tugom crna zemlja zjapi
Sto poljupcem Juda Gospoda izdade
zar za šaku srebra proda svoga Boga
zašto ljud’ma satre ono malo nade
da se plaše zvuka zloglasnoga roga
Dok poslednji plamen sa neba se njiše
nad crnom će zemljom zavladati tama
nestaće sa sveta što puzi i diše
utihnuće zemlja ostavljena, sama.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
26.09.2026g.