Не волим сјећања да се у јануару буде,
ни успомене које у јуче ме враћајају,
док сњежне пахуље у вртлогу падају
и на моје прозоре без питања свраћају.
Не волим сузе које у сутону теку саме
што испиру тугу бришући старе ране,
одричем се прошлости која већ отиче,
разлијева се ријеком кроз врбове гране.
Треба ми садашњост, крила слободе
и наде да ме понесу злаћаним небом,
да врате сајај њежној, намученој души
у овим тихим ноћима окованим ледом.
Волим тихе слутње које тајне крију
о будућој срећи што ће да нас спаја,
кад кротко прољеће почне да се шеће
саткано од блажене љубави без краја.
Да се исте чежње у пољупцу споје
и да никада пуста даљина не збори,
да се не руга нашој боли желећи крај,
хоћу вјечно плам твог погледа да гори,
да ми свијетли на животном путу
као свјетионик морнару на пучини,
пламен освјетљава твој лик у мени
будућност се нама смијеши у тишини.