Saša Milivojev: Pesnik nema prava da ulepšava stvarnost. Intervju za Ekspres Magazin

Saša Milivojev, Intervju, Ekspres Magazin, o5.06.2024. Objavio Srećko Milovanovič

Književnik Saša Milivojev, autor romana “Dečak iz Žute kuće“, čiji su literarni radovi prevedeni na dvadesetak jezika, vraća se na srpsku književnu scenu posle više od decenije, kako sam kaže, “izuzetnog stvaralačkog lutanja“.

Milivojev se vraća sa novom zbirkom poezije “Svetski bol“, koja predstavlja kreaciju na tri jezika – srpskom, arapskom i engleskom.

Autor je proveo godine po svetu stvarajući ovu zbirku, istražujući duboke emocionalne i egzistencijalne teme kroz svoje lično iskustvo, ali i kroz širi društveni kontekst. Recenzije za ovu zbirku napisali su profesor emeritus dr Rade Božović, nekadašnji dekan Filološkog fakulteta, i profesor dr Mila Alečković, čuveni stručnjak iz oblasti psihijatrije i psihologije.

U intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ Saša Milivojev otkriva detalje tematike knjige “Svetski bol“, priča o svom stvaralaštvu i putovanjima po svetu i otkriva da li ga je svet današnjice promenio.

Kako biste okarakterisali novu zbirku poezije “Svetski bol“?

“Iako je depresivna, strašna, teška, horor priča, nadam se da će čitaoci pronaći svoje mesto u ovim stihovima, da će ih emotivno pogoditi i inspirisati da razmišljaju o širim društvenim i filozofskim pitanjima, da razmišljaju o tome šta svako od nas može da uradi da promenimo svet u kakvom živimo. ’Svetski bol’ je delo koje teži da poveže ljude i da podstakne dijalog o univerzalnim temama koje nas sve dotiču, bez obzira na naše različite životne okolnosti. Želim da ’Svetski bol’ bude iskustvo koje će ostaviti trajni utisak i inspirisati ljude da sagledaju svet iz različitih perspektiva.“

Zašto je naslov knjige “Svetski bol“?

“Ne samo zato što je svetski bol bitna tema u istoriji književnosti, moja prijateljica pokojna Isidora Bjelica govorila mi je da i ona i ja bolujemo od veltšmerca, i da tu leka nema. Pošto je u mojoj percepciji sveta – svet ravnodušan prema svetu ovakav kakav zaista jeste: užasan, i lep i odvratan, i divan i jadan, i okrutan, zloban, ljudima treba servirati sve te slike užasnog sveta, u nadi da ćemo posmatranjem takvih slika poželeti nešto da promenimo, da postanemo bolji ljudi. To je način da se izazove empatija i saosećanje prema svim ljudima koji prolaze kroz teške trenutke. Pojam Weltschmerz označava osećaj melanholije i tuge koji proizilazi iz svesti o nesavršenostima sveta i nespojivosti između stvarnosti i idealizma. Naslov ’Svetski bol’ reflektuje osećaj duboke patnje i razočaranja zbog stanja sveta. Ukazuje na dubinu emocionalnog iskustva koje čitaoci mogu očekivati u knjizi. ’Svetski bol’ sugeriše na teme koje se tiču trauma. Moja poezija nije samo lični vapaj, lični bol, nego kolektivni, vapaj svih ljudi na planeti koji osećaju žalost, bespomoćnost i bes zbog nepravde ili patnje koju svet doživljava. Koncept ’Svetskog bola’ podseća nas na našu međusobnu povezanost i odgovornost prema drugima te na važnost solidarnosti i aktivnog angažmana u rešavanju problema koji utiču na ljude širom sveta. Ovo je univerzalni čovečanski ep o stradanjima ljudi.“

Kad se malo istraži o čemu govori Vaša knjiga, nailazi se na stravične prizore. Zašto ste imali potrebu da pišete poeziju o takvim ljudskim patnjama, stradanjima, o jezivim monstruoznim ratnim zločinima?

“Pesnik nema prava da ulepšava stvarnost, nego da bude pošten svedok vremena. Lako je pisati o divnoj prirodi, o šumu mora, o pticama na grani, o bajkovitim plažama i ljubičicama, ali… Život nije bajka. Ako prećutkujemo stravične zločine, oni će se u budućnosti ponavljati. Kao pesnik, osećam se dužnim da istražim i izrazim stvarnost onakvu kakva jeste, bez ulepšavanja ili izbegavanja onih delova koji su bolni ili neprijatni. Moja poezija nije samo refleksija stvarnosti, već i poziv na akciju – poziv na saosećanje, razumevanje i angažovanje u stvaranju boljeg sveta za sve nas.“

Saša Milivojev - SVETSKI BOL
Saša Milivojev – SVETSKI BOL

O kojim ratovima je tačno reč i da li su slike u Vašoj poeziji inspirisane istinitim događajima?

“Naravno, sve je istina, ništa nisam izmišljao, nije reč o fikciji, ideje sam crpio direktno iz optužnica Tužilaštva za ratne zločine i iz policijskih izveštaja, i te užasne slike, opise zločina, pretočio u stihove. Do detalja sam opisao zločine u Internatu u Gnjilanu, posledice upotrebe hemijskog oružja u Siriji, i kako deca u Jemenu umiru od gladi. Smatram da je važno da se ovi užasni događaji ne zaborave i da se o njima govori kako bi se osvetlile tamne strane ljudske prirode i podstakao dijalog o njihovim uzrocima i posledicama. Sigurno ću napisati i stihove o genocidu u Palestini. To je moja moralna obaveza, u Srebrenici nije bilo genocida, pravi genocid je ovo što se danas dešava u Gazi, 7000 mrtve dece!“

Stradanje i bol obeležili su i Vaš roman “Dečak iz Žute kuće“. Kako upoređujete jugoslovenske ratove i trenutna svetska dešavanja? Da li pesnici mogu nešto da promene?

“To što je preživeo srpski narod – nije nijedan drugi na planeti. Žuta kuća je po meni najstravičniji zločin koji se dogodio u istoriji čovečanstva. Pred očima celog sveta, više od 2000 nestalih ljudi, civila, kojima su vađeni organi! Odrana koža srpske dece letela je po celom svetu. Sa tim patnjama ništa nije uporedivo, tu je kraj, nema dalje. A kao što su jugoslovenski ratovi ostavili duboke ožiljke na društvo i pojedince, tako i trenutni svetski sukobi ostavljaju dugotrajne posledice, uključujući traumu, podeljena društva, nestabilnost, gubitak identiteta i kulturno nasleđe. Tu bi trebalo tražiti i pesničku inspiraciju. Pesnici mogu zagovarati mir, pomirenje i toleranciju kao odgovor na sukobe i nasilje. Njihove pesme mogu biti poziv na solidarnost, razumevanje i dijalog kao put ka izgradnji trajnog mira. Pesnici mogu izraziti saosećanje sa žrtvama sukoba i podići svest o njihovim patnjama kako bi inspirisali druge da se angažuju u pružanju pomoći i podršci. Pesnici podstiču empatiju i razumevanje među ljudima.“

Šta je za Vas smisao pesništva?

“Za mene, smisao pesništva leži u sposobnosti da se izraze duboke emocije, misli i iskustva na način koji nadilazi običan govor. Pesništvo nije samo umetnost izražavanja, već i put ka istini. Pesništvo je način da se uhvati suština ljudskog postojanja, da se istraži dubina duše i da se izraze kompleksne ideje kroz lepotu jezika i forme. Pesništvo je kao ogledalo koje odražava suštinske aspekte ljudskog iskustva i podstiče nas da dublje razmišljamo o svetu i sebi. Pesnik se bavi suštinom, tražeći odgovore na pitanja koja nas sve tište. Pesništvo je ontološka potraga, putovanje kroz kosmos ljudskog iskustva, gde stihovi postaju egzistencijalni testamenti. Ono što se kroz pesništvo otkriva nije samo fenomenološka slika sveta, već i transcendentna harmonija između duha i stvarnosti. Kao pesnik, preispitujem ontološke paradigme, zagledam se u ambis svetlosti i tame, tražeći smisao u tom kretanju. Pesništvo se može shvatiti kao hermeneutički proces, gde svaka reč postaje simbol, a svaki stih postaje hermeneutički ključ. Pesnik tumači simbole ljudskog postojanja, dešifrujući duboke strukture uma i srca. Kroz dijalektiku pesničke forme, istražujem pitanja postojanja, smisla i transcendencije, pokušavajući da osvetlim puteve ka unutrašnjoj i spoljašnjoj istini. Pesništvo, u svojoj suštini, može se smatrati kreativnim činom metafizičke refleksije. Kroz ritam, metafore i simbole, pesnik ulazi u duboke dubine ljudske duše, istražujući temeljne aspekte postojanja. Svaka pesma postaje arhetipski pečat koji otkriva slojeve kolektivne svesti i podsvesnog uma. Pesništvo je konstantna dijalektika između suprotnosti – svetlosti i tame, ljubavi i bola, života i smrti. Pesnik je ontološki istraživač koji se hrabro suočava sa paradoksima postojanja, pokušavajući da razume beskonačnu složenost ljudske egzistencije. U krajnjem, pesništvo postaje ritual transformacije, gde reči postaju alhemija duše, pretvarajući patnju u lepotu, bol u nadu i tugu u transcendenciju. Kroz pesnički čin, težimo da dosegnemo esenciju ljudskog iskustva i da otkrijemo duboku povezanost između pojedinca i univerzuma.“

Kako postati uspešan pisac, pesnik? 

“Da biste bili dobar pisac, dobar pesnik, morate pre svega biti dobar human čovek, to je prva lekcija. Što se tiče postizanja uspeha kao pisac ili pesnik, mislim da je to kombinacija talenta, predanosti i vežbanja. I biti za to rođen. Biti uspešan pisac zahteva ne samo kreativnost i inspiraciju, već i upornost, rad i posvećenost zanatu. Na poeziji pesnik mora mukotrpno da radi, krvavo, da brusi, da kroji i prekraja do besvesti, i uvek može bolje, a ne da odmah objavljuje sve što nalupeta. Na nekim pesmama sam radio više meseci. Važno je neprestano učiti, čitati, istraživati različite stilove i tehnike pisanja, kao i aktivno raditi na unapređivanju svog zanata. Takođe, važno je biti otvoren za povratne informacije i konstruktivnu kritiku, kako bi se stalno napredovalo kao pisac.“

Da li govorite i arapski ili imate prevodioce?

“Ne znam arapski. Moju poeziju na arapski prevodi Iračanin koji dobro zna srpski, nekadašnji profesor Filološkog fakulteta Bashar al Hadla, kom sam zahvalan na saradnji u ovom izdavačkom projektu. Pričam engleski, ali pišem samo na srpskom, moje stihove na engleski maestralno prevodi Ljubica Jentl Tinska, pesnički genije, unuka čuvenog književnika i prevodioca Aleksandra Saše Petrovića. Zahvalan sam svima koji su učestvovali u stvaranju ovog dela.“

Gde ste sve putovali i da li Vas je svet promenio?

“Jeste, svet me je ipak malo promenio. Putujući, naučio sam da cenim različitost kultura i tradicija. Upoznavanje različitih ljudi i njihovih životnih priča još više mi je otvorilo um i dušu. Svako putovanje bilo je prilika za lični rast i razvoj. Čak i neka ružna iskustva mnogo vrede, na njima se uči. Bio sam u Indiji, Bahreinu, u Nepalu, u Omanu, Maroku, Iranu, Egiptu, Libanu, Jordanu, u Saudijskoj Arabiji… Iz Ujedinjenih Arapskih Emirata putovao sam u Kuvajt, Katar, Pakistan, Tanzaniju, Azerbejdžan, u Keniju, Tursku, Šri Lanku, Etiopiju, Kazahstan, na Maldive… Obišao sam oko 35 država. Ukupno, svet me promenio na način da sam postao svestan svoje uloge kao građanina globalne zajednice i da cenim raznolikost. Putovanja su me obogatila na mnogo načina i ostavila neizbrisiv trag na mom životnom putu. Ponosan sam na sve što sam naučio i radujem se budućim avanturama koje će mi doneti nova iskustva i spoznaje.“

EKSPRES.NET

Deś Vu

I ovog jutra
Ispijamo kafu
I slušamo radio
A ti me pitaš
Šta je to što čoveka natera
Da jednog jutra
Odluči da ode za cigarete
I više se ne vrati
Želiš da znaš
Šta se to u čoveku desi
Kad ga nijedan znak ne oda
Da će već u sledećem trenutku
Prelaziti ulicu ko zna gde
Ne pitajući se
Koga je iza sebe ostavio
Kad nikakvog predskazanja nije bilo
Jutro kao i svako prethodno
Rutinski se oblačiš
Spremaš za doručak
Kažeš da ideš samo da prošetaš psa
I da ćeš usput svratiti za bagete
Kažem ti da žurim
I da je rano za takva pitanja
Prećutkujem ti da je istina
Da nikad ne znaš
Da je to poslednje proleće
Koje ćemo provesti zajedno
Nikad ne znaš čiji poljubac
poslenji put ostavljaš u vazduhu
Ponekad bih volela da sam
Kao mastilo
Koje se razlije u dlanove
I tu prestane
Ali u mojoj bašti nema povetarca
Moj je vrt prepun oluja
Dovodi me do ludila
Ta konstanta
Ti se pitaš
I ne razumeš
Ne znaš da je to jedini način
Da se borim sa nedostajanjima
Kažem ti,
Ne brini, mili,
Moji su odlasci teatralni
I shvatam da je kutija
Cigareta prazna.

Sanja Popić – Sviraj taj fajront

Kaži mi,
Šta je to u meni što se ne opire tvojim lažima
Pa kad mi kažeš kako nisam kao druge
Ja se samo nasmejem
I slegnem ramenima
Pred noć otvorim ormar
I vadim haljine
Slažem ih za bolje dane
U kojima me nećeš vrteti
Ponekad mi se zamagli u glavi
Od pomisli šta ti sve neću biti
U tom vrtlogu
Zamrzim sve devojke koje nisi ljubio
I kad me slažeš
Samo sležem ramenima
Šta god da kažeš
Ja ti verujem
Cvetom cvetam od tih laži
A kad najbolja sam
Tad se plašim

Kaži mi
Zašto nisam kao druge
Je li zato što ne verujem u zakone privlačnosti
Jer da je tako onda bi mi rekao
Ti si najveći kreten koga sam sreo
Mogla bih na sve te laži da se naviknem
Pa dugo ćutim
Jer sve sam to bila

Промоција часописа ПоезијаСРБ број 20

У уторак, 19. 9. 2023. године у Народном музеју Крушевац, у 18:00 часова одржаће се промоција Часописа за поезију ПоезијаСРБ број 20. У промоцији учествују аутори који су писали у њему. Трошкове доласка и боравка у Крушевцу нисмо у могућности да обезбедимо. Биће одличне поезије и одабране музике, па Вас позивамо да дођете  и својим присуством увеличате овај наш догађај. Часопис је штампан уз помоћ Града Крушевца.



УМЕСТО УВОДА – Љ. Обрадовић

При писању уводника, обично одаберем, једну или пар рубрика у часопису и посебно их препоручим читаоцима. Овога пута издвојио сам рубрику У ОВОМ БРОЈУ ИЗДВАЈАМО и у њој једног песника. И не треба ту ништа додавати, довољно је само рећи Перо Зубац. Такође издвајам и рубрику ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ и подсећам Вас, који редовно пратите сајт www.poezija.rs  да је песма 2022. године У КАМЕН МИ МИСО УКЛЕСАНА, песма Бранка Мијатовића песника из Шапца. И не могу, а да не поменем да је слике за насловну страну часописа овога пута урадио Првослав Пендић Пенда, песник и сликар из Крушевца.

Али не могу побећи ни од чињенице да су и остале рубрике у часопису квалитетне, и да Вам све садржаје часописа у овом 20.-том, јубиларном броју часописа ПоезијаСРБ топло препоручим.

Дакле у овом броју имамо рубрике:

·    УМЕСТО УВОДА;
·    У ОВОМ БРОЈУ ИЗДВАЈАМО;
·    ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ:
·    ДРАМА;
·    ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВЕ;
·    ХУМОР И САТИРА;
·    ЕСЕЈИ, ПРИЧЕ, ПРИКАЗИ…;
·    НАГРАДЕ ПоезијаСРБ;
·    НОВЕ КЊИГЕ  и
·    САВРЕМЕНИ ПЕСНИЦИ.

Зато и опстаје констатација да је овај лист посебан. Ми заувек у Ваша срца уносимо лепоту поезије! Свака песма коју у часопису за поезију – ПоезијиСРБ прочитате или је објавите, оплемениће и челичити Ваше тело и душу!

Поштовани песници, ауторски хонорар за објављивање у часопису нисмо у ситуацији да платимо!  Ако сте са тим сагласни, пошаљите нам свој рад.

Наш мејл је: poezijasrb@poezija.rs

Добродошли!

Настави са читањем “Промоција часописа ПоезијаСРБ број 20”