ЖИВИМО ЗАЈЕДНО – КОЗИЋ САША

 

Све што сада живим,

преживљавам.

 

Покушавам да запишем,

барем се трудим.

 

Мада се понекада питам

чему све то,

коме то треба.

 

Не пијем.

Не пушим.

Кола не возим.

Жене више не јурим.

 

Ћутим,

пишем.

 

Да ли ја то покушавам

да убијам време

или оно убија мене?

 

Не знам.

 

Живимо заједно.

 

Нема свађе,

а ни препирке.

 

Једно другом

не мешамо се у живот.

 

Поштујемо се.

 

Не идем више на терасу.

Жена ми забранила,

да не бих пао.

 

Свашта…

 

Мислим,

нисам баш

толико луд.

 

Зато ћутим.

Боље ми је.

 

Нећу да се свађам.

 

А време ми

тече,

пролази,

 

несвесно,

а свесно

свога постојања

Задатак-Здравка Пап

Умор ми виси са рамена
као мокар капут,
хладан и тежак,
што не да кожи да дише.

Вучем га кроз дан
као туђу сенку
што се лепи за пете
и не уме да оде.

У мени, разливено небо,
облаци без пута,
и једна птица без крила
што лети без циља.

Мисли ми капљу
низ зидове тишине,
као вода која тражи,
пукотину да побегне.

А негде, испод свега
испод тог тешког умора,
жар се још не гаси
тек да ме посети
да нисам умор
већ Задатак.