Умор ми виси са рамена
као мокар капут,
хладан и тежак,
што не да кожи да дише.
Вучем га кроз дан
као туђу сенку
што се лепи за пете
и не уме да оде.
У мени, разливено небо,
облаци без пута,
и једна птица без крила
што лети без циља.
Мисли ми капљу
низ зидове тишине,
као вода која тражи,
пукотину да побегне.
А негде, испод свега
испод тог тешког умора,
жар се још не гаси
тек да ме посети
да нисам умор
већ Задатак.