Одувек ме прати зло минулих дана,
попут туге, која у бесаној ноћи
нежно затрепери као суза рана,
што крене, а не зна којом стазом поћи.
Залуд је што хоћу судбу да променим
и у жару битке пун сам жеља, хтења…
Иако понекад њене моћи пленим,
осећам да ипак она мене мења!
Сам, као тишина у залеђу мора
пребројавам боле, што сећања буде
нна давне поразе и свитања зора,
због облака које никад не заруде.
Сустиже ме време неких сурих дана.
Залуд душа смерна праскозорја иште,
кад у судњем дану од вечности ткана
прекриће ме тама, прах и пепелиште???
(Прочитано: 1 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.297.488 пута)