Све што сада живим,
преживљавам.
Покушавам да запишем,
барем се трудим.
Мада се понекада питам
чему све то,
коме то треба.
Не пијем.
Не пушим.
Кола не возим.
Жене више не јурим.
Ћутим,
пишем.
Да ли ја то покушавам
да убијам време
или оно убија мене?
Не знам.
Живимо заједно.
Нема свађе,
а ни препирке.
Једно другом
не мешамо се у живот.
Поштујемо се.
Не идем више на терасу.
Жена ми забранила,
да не бих пао.
Свашта…
Мислим,
нисам баш
толико луд.
Зато ћутим.
Боље ми је.
Нећу да се свађам.
А време ми
тече,
пролази,
несвесно,
а свесно
свога постојања
(Прочитано: 1 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.293.603 пута)