Месец: август 2025.

Crne noćne ptice

Crne, ogromne ptice,

krilima zaklanjaju buduće sunce, mesec i zvezde,

na krilima nose oluju.

Oluja nosi sećanja, mladost.

A kad odnesu…

Ostaće samo slomljena radost,

đavo mi šapuće – na pragu je starost.

A kad odnesu…

Praznina, ruševina i tišina u duši.

Gromovi i oluje buku stvaraju,

tugu sa bolom stapaju.

Nema više smisla u životnom besmislu.

Ko krade Bogu dane,

na kraju mraka

sam ostane, ali

nije sam,

nisam sama –

sa crnim pticama sam.

Odjednom shvatam –

oko glave mi lete

te crne ptice.

Čime se crne ptice hrane?

Mojim sećanjima?

Tu su, u mraku sablasno kruže,

plaše me,

čuju se.

Dok svemir ima svoj prostor i beskonačno vreme,

zvezde se klanjaju tami i vremenom padaju,

i tuđe želje ostvaruju.

Košmar mi u glavi.

Veo crne noći muzikom gasi radost u meni.

Znojim se od straha.

Sablasna noć ne pruža utehu.

Olujna kiša započinje svoju žurku –

igraju slomljena srca.

Početak je kraja,

đavo se već smeje.

Daleko sam od nebeskog raja.

Dok crne ptice i dalje plešu,

gladne su mraka i tame.

Đavoli nikad ne spavaju –

po crnim oblacima crnu muziku sviraju.

Crne ptice još bliže, dok se oluja za olujom niže,

i sve bliže…

Košmar mi u glavi.

Veo crne noći seje

prazninu i pustoš – u duši koja đavolski guši.

Zaklanja mesec,

zvezde i sunce.

Budim se iz sna.

Shvatam: ovo je samo obična noćna mora.

Gladne crne ptice postaše rajske

nasmejane đavolice.

Nisam više na kraju.

U ovoj dimenziji zvezde ne padaju,

već, ko cvetovi ogromni, nebom sijaju.

Olujni oblaci se smanjuju –

poniženo se zvezdama, suncu i mesecu klanjaju.

Osmehom se budim iz košmara.

Opet sam puna životnog žara

Спавам отворених очију      Чувам снове да не побегну Искру живота ,  што још тиња у мени , дугујем баш њима мојим неоствареним сновима .

Они ми дају ноту, варницу , жишку , да преживим , да ово време не прође узалуд .

Снови да оживе , мириси младости да се врате , да остварим заборављено сећање .

Проклетство мисли узима данак све наше пропада у забораву времена,које стоји , и чека да му се обратимо с разумевањем.

Губимо га , јер знамо да је немогуће сањати и време замрзнути .

Снови данас нису исти као сутра . Снови остају , а време се мења.

Сањајмо , али с разумевањем за времеc, оно иде , тече…

Треба радити на сновима .      Jер кад уђу у године , готово је .

Пропали су.

Љубав као вино

Просућу вино за срећу и наше дане,
и нека туга у празној чаши остане.
Док гледам у небо
и тамну ноћ,
осећам да једино вино има ту моћ,
заробљена срца
да ослободи,
путем љубави да их води.

У чаши вина
осмех ти тражим,
своју самоћу мало да ублажим.
Ако ме чује
звезда трајна,
нек ти пренесе — није тајна,
да моја љубав бескрајна
тече ко река, црвена, врела,
да заувек споји
наша два тела?

Moj svete

Moj svete

Moje dete u mašti ,

Moj svet u svemiru

Moja duša u nemiru ,

Ko niti privlačnim

Misli u sećanju,

Pamtim ti suze,

Peku, peku me ,

-Bole ,

-Dušice draga mila,

Moj svete

ljubavlju ,

šaljem ti krila.

-Poleti ko feniks iz pepela –

Lepota je tvoja sila.

Ko zlatne niti tkam ti u svemiru

Da, sreću ti šaljem niz stazu zvezdanu

Dušo draga i mila

dok god sam svesna

U oblaku večnosti zapisana

biće dva imena Vesna I Nikola.

Ko feniks iz pepela….

Samo Vesna i Nikola.