Добродошли!
Селила сам се
из себе у себе
без адресе и без мапе.
У неким деловима
нисам била добродошла.
Тамо су стајале речи
као полицајци на граници.
Питале су ме:
„Имаш ли право да уђеш?“
Нисам одговарала.
Неке делове себе сам напустила
као што се напуштају станови
са цурењем, влагом и сећањима.
© Бојана Петковић
Касна берба
Језери јесен, зрела моја драга,
у винограду клизе позни дани,
милују мисли, као рука блага,
док теби зову грозди недобрани.
Ране су бербе одавно за нама,
плахи трзаји телеса и страсти,
бујнога сока и летњега плама,
што позног грозда и не слуте сласти.
У гозби Сунца, михољскога госта,
већ су анђели испили свој део,
тек ти смежуран у недрима оста,
самац у сени, ситан гроздак зрео.
Златна као цвркут у старој трешњи
још нам трепери тиха берба касна,
сокови гушћи, судови све тешњи,
пехаре пуни чежња неугасна.
Кад гордост стави у мозак чип,
одмах падам у его-трип.
Брзо се пумпа надмено ја,
правим се да све најбоље знам.
Друге гледам охоло, дрско,
уображено, све ми је мрско.
Бахатост, сујета, душу ми гуше,
моралне законе у мени руше.
Егоманија је стање гадно,
претвара ме у биће јадно.
Нећу да будем его-слуга,
доброчинство бирам за друга.
Кад ме тамна мисао дира,
моја је песница нокаутира,
не губим време, не часим часа,
звекнем је ногом, нема јој спаса.
Свим се силама тама труди
што више мрака да пробуди,
оштро надире са четом војске,
лете и скачу ко луде дворске.
Једног по једног зликовца газим,
ту се покажем баш безобразним,
брзо им шаљем у фацу ђон,
поставим светлост на царски трон.
Ако се тама опет пробуди,
и у глави почне да гуди,
светлост са трона одмах ми махне,
истог трена тама издахне.
Vratio bih sate, iscelio muke
što ih vreme prosu niz obraze moje
da zaplovim s’ tobom putem mirne luke
da nas crne sene nikad ne razdvoje
Pustiću da vreme kroz oblake pliva
u svakom mom stihu nek tišina bije
i kad srce mine gde smirenost sniva
ti ćeš uvek znati šta mi duša krije
Pisaću ti pisma na listu od dima
i slaću ga vetru da ga nosi tebi
da i nebo znade šta u srcu ima
kad već tvoja ruka ne pripada meni.
U zvezdanoj noći poĺjupce ti slutim
iako te volim u sebi te ćutim.
autor
Jovica N. Đorđević
30.07.2025g.
Баш је диван овај свет,
коло игра све до пет,
небом шара птица лет,
родио се руже цвет.
Радост шири на све стране,
лепотица, љупко лане,
кад засија, нема зиме,
Сунчица је њено име.
Нема лепшег Божјег дара,
сестрицама срећу ствара,
кад се смешка и весели,
носић јој се зарумени.
Маму, тату задиркује,
откуцаје срца чује,
Сунчица, сунашце мало,
небо душе обасјало,
нема сумње, драгуљ прави,
целом свету благодари.
Психо-трилер у глави
непрестано ме дави,
демонске силе гуше,
светлост у мени руше,
мрачне мисли су снажне,
ал` то су слике лажне,
манипулишу гадно,
стварају стање јадно,
у глави бесне и ломе,
све чине да ме сломе,
кидају осећања,
газе духовна здања,
хране се тамом, мраком,
аждају зову мајком,
ал` кад освестим алу,
схватићу природу палу,
не желим демона лом,
светлост је истине дом.
Изгубио сам време тражећи велике снове у магли живота. Пролазим кроз тунеле пакла, спремне да боле , неразумне идиоте , жедне капи туге , рођене у земљи снова , прекривене сопственом тамом.
У хаосу који сами стварају, рођени су да умру мислећи да су битни.
Умреће срећни, ућуткани у својој истини , предатој одабранима , на чување.
Продајући им најлепши део себе , снове које више не сањају остављају их генерацији која још увек сања недосањане, живописне снове.
Многи су их већ сањали у магли револуција
Мој живот личи на бајку,
ево, стижем на Јамајку.
Море, плаже на све стране,
уз ламбаду плешу палме.
Душа има све што хоће,
сви тамане тропско воће.
Спавам испод сунцобрана,
играм, пливам целог дана.
На обали снове сневам,
где год кренем само певам.
Нема бриге, гнева, стреса,
опуштено, нема беса.
Сви нек чују, сви нек знају,
овде ми је ко у рају.