Добродошли!
Мирис летње кише која лењо пада , тихо и полако улази у моју душу.Отвара старе ране зарасле у сету и сећање.
Ране су настале давно , врло давно , на самом почетку моје ране младости , када смо још живели безбрижно , када смо волели и били вољени , када је лето било лето , а љубав љубав , која се делила на клупици у парку са неизбежном шаком сунцокрета и врелим пољупцима са укусом лета , које је увек кратко трајало као и љубав са мирисом кише.
Опрости, заборави,
то кажемо гласно,
ми желимо мир и слогу,
нек је свима јасно.
Свађа увек ствара
немир, мрак и таму,
никад неће бити срећан
ко воли галаму.
Ко светлости нема
у срцу и души,
њега страх и мрзовоља
прогања и гуши.
Опроштај, без сумње,
у нама запише,
све што није добро,
у души се брише.
Зато свако од нас,
треба да се труди,
да љубав и опроштај
у себи пробуди.
Потрошачки менталитет
руши све пред собом,
све је људе на планети
учинио робом.
Нисам добро квалитетан,
ни ментално јак,
ако на мени не вришти
маркирани знак.
Царство ствари непотребних
дави ме и гуши,
а празнина сваког дана
све већа у души.
Неко жели да нам стави
безоблични чип,
и целу планету баци
у несвесни трип.
Ако себе не освестим
у овоме часу,
вратићу се, без пардона,
у безличну масу.
S verom u Boga
Vrištaću,
Boleće,
Patiću,
Znam sama u svemu biću,
Nadam se preživeću
Nemam suze
Neću plakati ,
ali će svejedno jako će boleti
iz nemoći
Iz samog pada
Radja se mala nada,
Iz nade ,prkos otpor
Znak je da bežim ili pobedim
Kao i sve u životu
Desi se da čovek bude
Na ivici ponora
Vera u Boga vodi do isceljenja
Pogled kad luta,
Kad se misli lome
Kad ništa nema radosti i
Životnog sjaja
Kad čovek kao ja
misli da je došao do samog kraja
kad se vrišti,
Kad sve boli
Kada se najviše pati ,
Kad se najviše voli
veruj
Jedino Bog te prati,
Pusti sve i veruj,
Desiće se ono što mora
Tad vrišti ,
Kidaj se , boga seti se
Dodjes do samouništenja
Ali na korak do ponora ,
Shvatiš da to su samo iskušenja..
U tami i sivilu,
putevi gospodnji
Imaju svoju cenu.
Pruženu ruku videćeš,
tek na ivici ponora
tako je zapisano ,
shvati tako mora.
Čudni su putevi gospodnji.
Na samoj ivici ponora
Bog ce ti ukazati
svetlu stazu pod nogama.
Kada grešni korak Tebi Bože krene
nek iskopni dašak što telom mrmori
kada oči njene ne miluju mene
pusti da mi srce od jada sagori
Ako ljubav svene a greh mi se javi
nek me Tvoja kazna na zemlji zadrži
da me glađu peče, da me žeđu davi
dokle grešna duša za dah mi se drži
Ako pogled njen mi zaboravi lice
neka rujna zora nikada ne sine
pripiši mi Bože sve njene krivice
pa mi dušu prospi na pepelne dine
Gde caruje tuga,gde ne niče trava
gde ni vetar smeli dašak ne donosi
pošalji me Bože putem zaborava
da za njenu ljubav večno duša prosi.
autor
Jovica N. Đorđević
13.08.2025g.
Звук рађања јутра . Из дна таме и тишине стварности , буди успавана чула закопана дубоко у души .
Спавам , сморен ,у просторима иза ћошка стварности , спреман да јурим заборављене успомене и истине ове блудне , бљутаве стварности.
Будим се и плачем ,тражим затровану будућност прошлих , а и садашњих живота , отупелих од пића.
Опроштај долази од Бога , ако га пронађем у блату садашњости , пуне тужних тренутака и пропалих догађаја .
Истина пати у лудилу нестварног бола судбине . Сунце опет излази , на западу
Доброта нечујно
кроз живот ходи,
рука Светлости
свуда је води,
Слобода Истине
нема цену,
живот је присутан
у овом трену,
јуче и сутра
нису реалност,
овај тренутак
жива је стварност,
мисли у глави
дођу и прођу,
облаке не бирај
за главног вођу.
Доброта јесте
животни дом,
она је небо
у срцу твом.
Hodam ivicama crnog mermera
Okružen sablasnim vatrama
Gutačima duša plamenim zmijama
Hodnicima u čeljustima kerbera.
Crna kula puna utvara
Vuče me u dubine košmara
Gde me vrebaju vatre
Gladne da mi svetlo zatre.
Crnom kulom zagrmi glas
Grešniče viči oče naš
Ugasićeš plamen pobedićeš noćas
Prestaćeš hodnicima košmara
Da skitaš.
ПИСМО СРПСКОМ РОДУ
Читајући историју стару,
писао сам и краљу и цару,
обраћа` се с молитвама Богу,
и позива` на свесрпску слогу,
успавани народ да пробудим,
да му искру слободе побудим,
рад опстанка и нашега сопства,
да скидамо ове ланце ропства.
Прозива` сам све српске главаре,
ка` и наше садашње владаре,
критикова` из САНУ-а „свиту“,
и сву српску црквену „елиту“,
професоре с наших факултета,
питајући како им не смета,
што нас лажну историју уче,
и зашто се таква мантра „туче“,
са којом нас сатиру и муче!
Што истина од Срба се скрива,
среће браћо, овако не бива,
нит` је било нити ће је бити,
нешто мора хитно се чинити,
и даља се пропаст `уставити,
па о томе нема више збора,
доста нам је празних разговора,
коначно је наступила ора,
да та мантра мијењат` се мора!
Ко је браћо, славни Нина Белов,
ко је био Сербо Макаридов,
Александар Велики ко бјеше,
те га нама Грци преотеше.
Сви подаци да се на сто ставе,
из времена прије светог Саве,
па на ову великана листу,
ви мећите на хартију чисту,
све што знате о Исусу Христу,
ко је, чи` је и одакле бјеше,
и зашто га на крст разапеше.
Због чега је до Индије иша`,
и рад` чега хришћанству је приша`,
ко су њему били ученици,
и његови вјерни следбеници,
на Голготи у страшној прилици.
Свједоци су Исусових мука,
Јован, Павле, Тома, ка` и Лука,
те Христову проширише причу,
дакле, ко су и о`кле потичу,
којему су припадали крају,
и што српска имена имају,
да се на то одговори дају,
и све тајне да се разазнају.
Да се каже шта је прије било,
и ђе све се српски говорило,
ко то српску баштину отима,
порад` чега све те лажи „штима“,
што им смета свирка српске „фруле“,
и све древне градине и куле,
па истине гуши и поричу,
које рода српскога се тичу.
Још од Винче и Лепенског Вира,
етнос српски Хелмом парадира,
и још даље од балканског Хума,
про карпата до Доњецких шума,
све су српски топоними свуда,
од Балтика до Синајског спруда,
то је браћо, све наслеђе наше,
ђе јунаци српски се рађаше,
што су били витешкога соја,
вазда спремни за рата и боја.
Бјеху они џиновскога раста,
а ратничка вјештина их баста,
чувари су били рајског тора,
који бјеше, ђе сад Црна Гора,
у залеђу Јадранскога мора,
и подножју Тројанских планина,
ту је била Троја од давнина,
окружена с дванаест бедема,
те истине дргачије нема.
Много тога објашњено није,
истина се вјековима крије,
и још што-шта рећи би вам има`,
што би моја опјевала рима,
ал` вам нећу више држат` слово,
за почетак доста је и ово.
Нека почне борба за истину,
да на свјетску изађемо бину,
истјерамо „зеца“ на чистину,
аргументе на чисту ледину,
у ту битку сад сложно кренимо,
и са знањем добро опремимо.
Не будимо више ником` слуге,
биће стазе и тешке и дуге,
ал` род српски на то је навик`о,
и на борбу одавно се свик`о,
па за сада од мене толико.
Знајте, да ће многи да се чуде,
аргументе наше ће да куде,
душмани ће и да нас осуде,
но кад зоре с истока заруде,
и Срби се у слози пробуде,
успјеха ће морати да буде.
Не дозволте, да вас више гуше,
изађите из таме и тмуше,
сад кад вјетар повољнији пуше,
шлам и коров нека се осуше,
дође доба да се лажи руше,
поздрав роде из дубине душе.
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
Нови Сад, на свете Тројице 2025 љета Господњег