Другог понедељка августа
уз свитање и плитко певушање,
док су одбљесци боје зреле кајсије
играли на твојим јаким грудима,
занемаривши морска сујеверја
тонули смо у љубави.
Знала сам да не смемо ићи дубље,
моје море је тако уморно од олуја.
Десило се, стигла је бура,
као што су немирни таласи
који се бију о стене све јачи и јачи,
тако је и моје срце од тад
разбијено у парампарчад.
Драги, да ли си се запитао онда:
Када се прекрше правила мора,
зашто све што је вредно – потоне?
Само желим да знаш:
да је неко од нас коначно морао ухватити колут за спас.
Спрам поморца који је чудом преживео буру,
и ја сам преклињала за мирну луку!
Да у животу више не осетим исто,
да у животу више не осетим ништа!
Али због тебе није ми ишло…
Да ли је то била казна?
Не, благослов је!
Али сад је већ касно, прекрших,
окренух се и од тад је све празно…
Судбина Лотове жене задесила ме је —
моје море је само стуб соли.
Сада знам зашто кажу
да може бити и горе!
Заглављени смо у простору и времену , тражимо само прилику да испливамо на површину наших компликованих живота .
Ни сами нисмо знали да је живот наука .Учили су нас али ми нисмо веровали . На крају су нам рекли: „Научићете када нас не буде било , а када лупите главом о зид , знаћете : боли.“
Годинама касније научио сами схватио многе ствари .
Живот је леп , али мора да се учи , да се живи пуним плућима . Мораш да научиш и да губиш , мораш за њега да се бориш .
Robert Redford je bio simbol jednog vremena koje nastavlja da teče kao Reka uspomena. Svi znaju koliko je bio dobar glumac i filmski reditelj, ali ovo nije priča o tome. Ovo je priča o čoveku koji je pravio ne samo nezaboravne filmske priče koje će generacije prepričavati, već i one prave, u stvarnom životu. Ova priča najbolje oslikava portret ovog divnog čoveka, portret koji će nastaviti da živi kroz uspomene i “teče” kao i njegov čuveni film Reka uspomena. Ona boji njegovo srce bojama koje je na najbolji način iskoritio njegov kolega i prijatelj Itan Hok.
U jednom intervjuu Itan Hok je “naslikao” jedan od najlepših životnih portreta Roberta Redforda koristeći uspomene na svog glumačkog učitelja.
Jedno od najpoznatijih rediteljskih ostvarenja Roberta Redforda bio je film Reka uspomena iz davne 1992. godine. To je priča o odrastanju dva brata, priča o dva puta, dva izbora i dva ishoda tih izbora. Ovo ostvarenje je vinulo u nebesa sada već čuvenog Breda Pita, koji i izgledom i glumačkim stilom neodoljivo podseća na Redforda. Dok je ovaj film jednom glumcu doneo slavu, drugom je doneo Roberta Redforda kao mentora i doživotnog prijatelja.
Naime, na kastingu za ovaj film pojavio se mladi glumac koji je iza sebe imao zapaženu ulogu u filmu Društvo mrtvih pesnika. Nije spavao celu noć u iščekivanju kastinga, pokušavajući da spremi monolog od jedne i po stranice. Kada je ušao u prostoriju gde se održavao kasting, Redford ga je srdačno pozdravio rečima ‘’Zdravo, Itane. Ti si iz Ostina’’. ‘’On zna moje ime i odakle sam’’, pomislio je u sebi Itan. Dok je gledao filmske postere Redfordovih glumačkih ostvarenja koji su se nalazili u toj prostoriji, počela je da ga obuzima trema. ‘’Da li si spreman, Itane’’, upitao je Redford. ‘’Gospodine, da li postoji mogućnost da izađem na trenutak i ponovo se vratim za minut jer ne mogu da dišem?’’, uzvratio je Itan. ‘’Naravno, možeš se vratiti sutra,’’ odgovorio je Redford. Ovo se Itanu nije svidelo. Morao je ponovo da prolazi kroz agoniju još jedan dan. Sutradan, kada su se sve sumnje u njemu utišale, Itan je odlučno i spremno odglumio ono što se od njega zahtevalo. Robert Redford je pohvalio Itana, ali ga je istovremeno i odbio. ‘’Ja sam glumac, znaš. Odlično si ovo uradio. Pred tobom je velika karijera, ali si premlad za ovu ulogu.’’
Dva brata, dva puta, dva izbora, dva ishoda tih izbora.
Izbor glumaca za ovaj film od strane Roberta Redforda pokazao se kao pun pogodak. Film je ostvario veliki uspeh. Dok je jedan ‘’brat’’, pulen Bred Pit, doživeo prihvatanje i uspeh, drugi je morao da ide težim putem. Biti odbijen nije laka stvar, ali biti odbijen uz pohvalu je nešto što je Itana teralo da nastavi dalje.
Nakon nekoliko meseci od ovog za Itana ne tako milog događaja Robert Redford se pojavio na jednoj poluprofesionalnoj pozorišnoj predstavi. Šta li takva veličina traži tu? Brižnim pogledom tražio je na bini onoga kojeg je odbio – Itana Hoka. Nakon predstave ušao je u bekstejdž i rekao mu: ‘’Samo tako nastavi. Rekao sam ti da će biti dobro.’’
Prošlo je pune tri godine od ovog mentorskog susreta. Itan Hok je snimio film Pre svitanja. Mnogima se taj film nije svideo, ali pogodite kome jeste. Robert Redford je izabrao baš ovaj film da otvori festival Sandens, njegov najveći projekat i sinonim njegovog imena. Danas je po oceni kritike i publike taj film (i njegovi nastavci) jedan od najboljih romantičnih filmova ikada snimljenih.
‘’Da li želite da čujete poslednje reči koje mi je uputio Robert Redford dok smo zajedno skijali na Sandensu?’’, upitao je Itan čuvenog voditelja koji ga je pozvao da promoviše svoju trenutno hit seriju. Voditelj je klimnuo glavom. ‘’Prestani da nosiš šešir. Ljudi će pomisliti da ćelaviš.’’
Veći deo intervjua Itan je iskoristio da oda čast nedavno preminulom mentoru, a iznad svega prijatelju koji je u velikoj meri zaslužan za to što on danas svojom umetnošću dodiruje ljude širom sveta. Na kraju ovog dela intervjua Itan je rekao: ‘’Čini dobro koje si u mogućnosti da činiš.’’
Dobro koje je Robert Redford učinio za Itana Hoka je napravilo od njega dobrog čoveka koji ide istim putem dobrote baš kao i njegov mentor. On je danas taj koji pomaže novim nadama i novim talentima.
‘’Čini dobro koje si u mogućnosti da činiš’’ jer iz tog dobra možda se ponovo rodi čovek koji će dodirnuti svet.
Баш је тешко време, то је јасно свима,
Има нечег лошег у нашим срцима,
Јуримо богатство, желимо иметак,
Не знамо за празник, за светак и петак.
У нама сад тако грамзивост завлада,
Па грабимо оно што нам не припада.
И тако настају многобројне крађе,
Па и међу браћом сукоби и свађе.
Посебно је чудно међу браћом стање,
Ко ће да наследи очево имање?
И тад се дешава, а то је најгоре,
Посвађана браћа дуго не говоре.
А њива и кућа, разлог често буде,
То је безначајно за паметне људе.
Никакво богатство баш достојно није,
Да завади браћу и још најмилије.
А та кућа – соба, двадесетак има,
Саграђена беше, показат је свима.
А док стара мајка, што ту кућу чува,
У гаражи живи, у гаражи кува.
Нека кућа има по четири спрата,
У којој се само „прст“, прашине хвата,
Због ње брат са братом имао је рата,
Бог даде да имаш, а ти немаш брата.
Изненада један брат се упокоји,
Позваше га Анђели и он капке споји.
Живот брзо прође, много кратко траје,
Та зидина празна иза нас остаје.
Рођаци се сада брзо измирише,
Гламурозно брата одмах сахранише.
На гробу је било, како рече неко,
Свега и свачега и од „птице млеко“.
Зашто није могло, братско измирење,
Пре него што било то упокојење?
Из примера тога, много сам сазнао,
Па пред брата свога на колена пао.
„Сада ти опраштам, брате грехе твоје,
Молим те опрости и ти грехе моје.
Хтео бих ти брате још дати на знање,
Небитна је кућа и друго имање,
Ти си мени поклон, ти си дар од Бога,
Ја сам жељан брате, загрљаја твога“.
