Добродошли!
Где је пут радости моја
Да ли је на најлепшем брду
на коме је кућа моја
и краси лиснату шуму
испред моје куће
Птице увек тамо слећу
најдража моја
дајеш снагу зими и пролећу
Где је прави пут радости моја
срце ми за тобом пати
сваки је пут среће
свако би желео у тебе да сврати
Ти си прелепа најдража моја
сваки пут теби води
ти си мој дах
живот ми се у теби родио
Настави са читањем “Где је пут радости моја – Даница Рајковић “
Crne noćne ptice
Crne, ogromne ptice,
krilima zaklanjaju buduće sunce, mesec i zvezde,
na krilima nose oluju.
Oluja nosi sećanja, mladost.
A kad odnesu…
Ostaće samo slomljena radost,
đavo mi šapuće – na pragu je starost.
A kad odnesu…
Praznina, ruševina i tišina u duši.
Gromovi i oluje buku stvaraju,
tugu sa bolom stapaju.
Nema više smisla u životnom besmislu.
Ko krade Bogu dane,
na kraju mraka
sam ostane, ali
nije sam,
nisam sama –
sa crnim pticama sam.
Odjednom shvatam –
oko glave mi lete
te crne ptice.
Čime se crne ptice hrane?
Mojim sećanjima?
Tu su, u mraku sablasno kruže,
plaše me,
čuju se.
Dok svemir ima svoj prostor i beskonačno vreme,
zvezde se klanjaju tami i vremenom padaju,
i tuđe želje ostvaruju.
Košmar mi u glavi.
Veo crne noći muzikom gasi radost u meni.
Znojim se od straha.
Sablasna noć ne pruža utehu.
Olujna kiša započinje svoju žurku –
igraju slomljena srca.
Početak je kraja,
đavo se već smeje.
Daleko sam od nebeskog raja.
Dok crne ptice i dalje plešu,
gladne su mraka i tame.
Đavoli nikad ne spavaju –
po crnim oblacima crnu muziku sviraju.
Crne ptice još bliže, dok se oluja za olujom niže,
i sve bliže…
Košmar mi u glavi.
Veo crne noći seje
prazninu i pustoš – u duši koja đavolski guši.
Zaklanja mesec,
zvezde i sunce.
Budim se iz sna.
Shvatam: ovo je samo obična noćna mora.
Gladne crne ptice postaše rajske
nasmejane đavolice.
Nisam više na kraju.
U ovoj dimenziji zvezde ne padaju,
već, ko cvetovi ogromni, nebom sijaju.
Olujni oblaci se smanjuju –
poniženo se zvezdama, suncu i mesecu klanjaju.
Osmehom se budim iz košmara.
Opet sam puna životnog žara
Спавам отворених очију Чувам снове да не побегну Искру живота , што још тиња у мени , дугујем баш њима мојим неоствареним сновима .
Они ми дају ноту, варницу , жишку , да преживим , да ово време не прође узалуд .
Снови да оживе , мириси младости да се врате , да остварим заборављено сећање .
Проклетство мисли узима данак све наше пропада у забораву времена,које стоји , и чека да му се обратимо с разумевањем.
Губимо га , јер знамо да је немогуће сањати и време замрзнути .
Снови данас нису исти као сутра . Снови остају , а време се мења.
Сањајмо , али с разумевањем за времеc, оно иде , тече…
Треба радити на сновима . Jер кад уђу у године , готово је .
Пропали су.