Od tuge do jutra-Verica Jovanović
Kao slomljeni cvet
bele boje,
Kao beskućnik
koji nema ništa svoje,
Nešto me u duši tišti,
Neka tuga u meni vrišti.
Kao kapetan bez svog broda,
Kao zarobljenik
kome nedostaje sloboda,
Neka tuga me u duši tišti,
Neka tuga u meni tiho vrišti.
Kao starica na grobu svog sina,
bol ne prestaje,
tinja,tinja…
Kao čovek bez nade ,volje,
Kao kad bolesnik u postelji,
zna da mu neće biti bolje,
Neka tuga me u duši tišti,
Neka tuga u meni tiho vrišti.
Kao nesreća koja
čoveka iznenadi,
Kažem sebi-uzdigni se ,
pobedi,prestani…
Možda će novi dan ,
Možda će novi san,
probuditi neku novu
svetlost ,koja će obojiti
u crveno beli cvet.
Na talasu doneti
kapetanu barku,
Utešiti neutešna majku,
S dugom posle kiše,
tuge su tiše,
Lakše se diše…