Месец: август 2025.

Вечност пролази закључана врата као сладолед на врелом асвалту  слично мирису летње кише по узораној земљи сељака , спремној да рађа .

Мирише она као тек обрађена , бедра жене, жељна исконске љубави . Слична кулаковој према сировој и сувој земљи тек посејаног кукуруза .

На обали , живе воде , радосна воденица чека тренутак рађања , њеног вековног посла да га обради у пројино брашно .

А после , после ће мирис тек испечног хлеба…. како рече Десанка , царовати на земљи сељака на брдовитом Балкану

 

Od tuge do jutra-Verica Jovanović

Kao slomljeni cvet

bele boje,

Kao beskućnik 

koji nema ništa svoje,

Nešto  me u duši tišti,

Neka tuga u meni vrišti.

Kao kapetan bez svog broda,

Kao zarobljenik 

kome nedostaje sloboda,

Neka tuga me u duši tišti,

Neka tuga u meni tiho vrišti.

Kao starica na grobu svog sina,

bol ne prestaje,

tinja,tinja…

Kao čovek bez nade ,volje,

Kao kad bolesnik u postelji,

zna da mu neće biti bolje,

Neka tuga me u duši tišti,

Neka tuga u meni tiho vrišti.

Kao nesreća koja 

čoveka iznenadi,

Kažem sebi-uzdigni se ,

pobedi,prestani…

Možda će novi dan ,

Možda će novi san,

probuditi neku novu 

svetlost ,koja će obojiti

u crveno beli cvet.

Na talasu doneti

kapetanu barku,

Utešiti neutešna majku,

S dugom posle kiše,

tuge su tiše,

Lakše se diše…

 

Седим на тераси , у хладу,  док погледом милујем стварност .

Мислима пребирем сећања , Испијам кафу , ко зна коју по реду .

Њен мирис ме враћа у прошлост , Када је све било једноставно , нормално . Исто.

Проблеми су се решавали мирно . Жену и девојку пријатељу ниси дирао . Ферка је била стварност

Витештво , нормално . Данас, све је другачије . Нико ником не да за право.

Битно је само имати паре . Уживати… без граница .

 

Samo me Pustite            Verica Jovanović

Pustite me  da idem  

Понестаје ми дах,

понестаје ми снага,

бол је превише јак.

 

Пустите ме да идем

с капутом на рамену

као клин у камену —

тешко је пробити ову маглу.

 

Не, немојте —

само ме пустите, не отежавајте,

бол је превише јак,

понестаје ми дах,

нећу се борити с вама.

 

Дубока је моја јама.

Упишите се у књигу жалости,

нећете ми ваљда певати Оду радости.

 

Голи сам камен —

удрите по мени клинове,

нећу осетити ништа

док ране преко рана бушите.

Јауке бола нећете чути.

 

За јаук, за трзај, за грч

треба бити јак као стена —

а у мени живота и смисла више нема.

 

Пустите мој прах,

нека га носи олуја,

нека га винe у свемир —

тамо ће престати

окаменjeni немир.

Dok čekam …

Nemam izbora puno,

Dok čekam

mačevi bljesnu u tami

Dok čekam

Strele lete ka meni

Dok čekam …

Sablasne utvare viču

Dok čekam..

Šarene zmije mi sikću

Dok čekam ..

Razdvjam dobro od lošeg,

Dok čekam..

Najteže je biti u

ovom ludilu čovek.

Сваког дана у исто време,

улицом прође једна бака.

Гура колица, претура контејнере,

скупља стакло ,тегле и флаше.

Ако нађе стари хлеб,

одлаже га у џак ,

за свиње. Има их две.

Пре пар месеци није долазила.

Уплашио сам се

Знам је

А онда, једног дана,

поносно рече:

„Удала сам ћерку.

Даће Бог, за пар година,

добићу унуче.“

Уз песму „Бело дуде“

напусти улицу.

Врућина пара небо.

Лагано зујање клима

са прозора разби тишину.

Топло је.

_________________________