Добродошли!
МОЈЕ УТОЧИШТЕ
Моја срећа је потпуна
када сам уз тебе
као да сањам ове дане
а у ствари је стварност за мене
Чврсто стојим на својим ногама
захваљући само теби
сигурна у твом наручју
до краја живота да се не промени
Ти си моје једино уточиште
осећам твоју снагу и храброст
и постајем много јача
из прошлости се губи слабост
Такве ствари се не мењају
одржао си своје обећање
знам да сам сигурна уз тебе
све сто је лепо треба да остане Настави са читањем “МОЈЕ УТОЧИШТЕ – Даница Рајковић”
Dilema
Moja mačka – jede,
spava,
liže krzno,
opet spava
– to je njena briga stalna.
Moja briga nije ista,
-Ja se brinem,
Dal’ je jela?
dal’ je žedna?
-Dok leži i drema ispod starog trema,
ponekad protegne samo prednje noge,
Dal je nešto boli?
-pitanje me mori.
Dok je gledam –
tako
opruжenu, sjajnu,
-mislim
sanja neku hranu bajnu
-mrdne repom,
levim brkom,
Uplaši me svojim hrkom,
Настави са читањем “Dilema – Verica Jovanović”
Moje selo
Sa četri strane brdašca zelena u podnožju sela rečica malena ,
pored reke kućice šarene .
Sa istoka jutrom rudi moje selo, da probudi sve što je rodjeno.
Jutrom selo ko košnica
Na potoku lovi žabe mali Jovica
vredni ljudi sokakom se čuju
Kad se sretnu lepo se rukuju
Pera pevac ne zali svoj glas
Iza Tora laje ljuti pas.
Baba Mara hrani svoje koke
Niz livadu Joka tera svoje ovce.
Jutrom moje selo orno i veselo
,svuda bruji i žamori .
Negde vriska ,negde cika
sesir traži deda Mika.
Tu iza sljivika
šešir pojela koza Milka.
u mom malom selu
kada dodaje jesen vesela mašina
guta šljive ,trešnje
,jabuke i kruške
oko nje se skupe samo glave muške.
Dok nane i snaše krišom ljube čaše.
Veselo i mirno selo noću spava
odmara za sutrašnja nova putovanja.
Lažem kada kažem da mi nije stalo
I da u mom srcu još ne tinja nada
Da me voliš tada nije mi se dalo
Iskopnila duša od tuge i jada
Još u kasne sate požuda me davi
I sve zamiriše mirisima tuge
Ðavo se u snove na trenutak javi
Osmehom mi nudi neke snove druge
Rana zora nosi cvetni miris ruža
Ðulom okupane tvoje nežne ruke
Eh da vidim dragu kako ruke pruža
Vratio bih sate,iscelio muke.
Iako te želim u sebi te ćutim
Ćutke te volim al’ glasno te slutim.
autor
Jovica N. Đorđević
09.08.2025g.
Ко безданом плови моја душа ситна —
не боли, не дише, не сећа се.
Више.
Прелила се раније,
и нема је више.
Зуб времена круни
задњег сунца сјај.
Не мирим се с тугом,
не иде се мени у рај.
Прe или касније —
свеједно, чека ме тај дан.
Зов небеских звона
позива на пут —
смирена или немирна,
отупела — не схватам
да ли је прави час.
За пре или касније —
али није за нас.
Нас нема ни у сада,
ни у пре,
а ни у касније.
Живим да ствари
дођу на место,
да се уклопи мозаик живота,
и да ме срећна задиви лепота.
Да угледам голуба
док крилима поздравља сунце —
да му кажем:
“Уживај, птицо слободна.”
Прe или касније…
Trenutak Tvoj
Ne žalim za prošlim danima,
Sreća je u nama samima.
Ne težim ka boljem sutra,
Jer bez tebe mi ne trebaju nova jutra.
Zvezdano mi nebo šalje
Ljubav, snove, mirne dane.
Da se tobom postojim —
A bez tebe, života se bojim.
Sve što želim, to i ti znaš —
Trenutak svaki tvoj da mi daš.
Dođi i donesi mi osmeh,
Ništa mi više nije važno.
A kada dođeš —
Zagrli me snažno.
Svetlosne godine samoće i tame
Zameni tvojim ramenom za ne plakanje.
Sve što mi treba, to si ti — moja ti.
Zabluda, nada, moja budućnost i moje sada.
Bez tebe crne su moje zore,
Bez tebe snovi su noćne more.
Bez tebe — u meni hiljadu vatre gore. tvoj
Сви нек знају, Бумбар Злаја,
познат рокер нашег краја,
основао првог маја
бенд из снова, прави баја.
Бумбар Злаја – бубњар страва,
бас гитара – Бубамара,
а пчелица певачица,
лепотица Тара.
За звучнике бригу брине
лептир Лепи Луле,
њега воле и салећу
све околне цуре.
Бумбар Злаја, драги моји,
има једну тајну,
заљубљен је до ушију
у осицу Лану.
Лану стално задиркује,
са њом би да шетка,
откриће јој златну тајну
већ наредног петка.
А онда ће све по реду,
како то већ бива,
процветати као ружа,
љубав једна дивна.
Када мисли негативне
позвоне на звонце,
истога тренутка
помрси им конце,
одлучно и оштро
реци:”Где сте пошле,
ви у мојој глави
нисте добродошле,
нећу да вас пустим
против своје воље,
одлазите од мене,
широко вам поље,
из моје близине
губите се сместа,
јер у мојој глави
за вас нема места.”
Пролазе године , настале у тишини времена , створеног у паралелним световима огољене истине.
Све што смо хтели и знали прохујало је у пламену потрошених нада , настало у тренуцима опуштања наших снова и мисли .
Наших тренутака среће,и хтења природе коју , у својим биткама , стварамо мимо свега што знамо.
Тонемо у бесмисao рођен из мисли о хтењу паралелних светова долазеће апокалипсе универзума . Створено нашим поступцима долазеће снежне олује .
Наши преживели плакаће у плавим собама за опоравак .Ипак.. Буди се Исток. Буди се Запад.