Kad izčezne sunce u smiraju dana
ko ubogo,staro,iznemoglo biće
pa duša ranjiva sva od porcelana
naprsne na male krhke komadiće
U tišini noći sen razlama tugu
svetlost beži tiho niz obraze slane
tad mi nemoć pruža ruku kao drugu
briše uspomene na minule dane
Bez traga i glasa utihnuće vreme
u grudima tutnji oluja bez reči
a duša u sebi privija svo breme
kao stari hram što u tišini leči
I zorom kad nebom novi danak svane
kao tiho,milo,razdragano biće
u hramu pod suncem lečićemo rane
spajaćemo naše grešne komadiće.
autor
Jovica N.Đorđević
30.08.2025g.