Добродошли!
ЗНАК
Од потопа све до данашњих дана,
зацари се звер црна међ’ људима.
Душама створи на хиљаде рана
и окамени срца у грудима.
Из дана у дан сав разум се губи
ко звер човек на човека кидише,
све више своје зло у себи љуби.
Ближњему своме из срца крв сише
Али данас, ко некад у потопу,
нема руке да прихвати мира знак.
Знајте Он прати сваку нашу стопу,
за сва људска зла спрема нам вечни мрак
Нема више на Јордану крштења,
ни знака доласка Сина спасења
Одлажеш тајне речи душе,
док раздањен дан баца
у вир свих седам боја дугиних хаљина,
као слободну креацију бираш
светлост немирних снова
у првом сусрету јаве.
Ћутиш,
ништа не показујеш
у рату светла и таме,
слободу и љубав доживљаваш,
као да си дипломирао на
Универзитету Грчких Богова,
одсек Пикове даме.
А у тмурним данима поклањаш
натенане гестове емоција,
гледајући у дугу како гола шета,
пролазиш предео шока,
узнемирено ти навиру изливи наклоности.
У сјајном оклопу витешки
желиш рећи, остани у ноћи…
Ово мучење доноси лек,
победили смо светло
молећи се за доброту,
остварење идеалних снова
да се прилагодимо у схватању живота.
Магична лепота сексуалности
избија зрачењем светла,
заслепљено сјаји
у ковчегу заробљеног срца,
напајањем изцели зидове рана,
буди свој,
време је сјај наше светлости.
НА КОЈУ СТРАНУ
Чудна времена пријатељу драги!
На ражњу пече се Месец
Човек га окреће,
Сунце леденом оловком пише
Ледници се усијали
Мирише изгорела риба
Гори уље на тигању.
Звезде занемеле
Тишином разговарају
У болу ране превијају
Питају се
На коју ће страну.
Земља нам брекће
Од чемера и беса
Поцепаних рукава и скута
У Свемиру лебди, лута.
На коју страну
Пријатељу драги?
Где смо оно погубили
Наду и опанке
Тражећи сунце што високо тумара
Хоће мало хлада
И један удах ваздуха чиста.
Јели ово крај
Пријатељу драги?
На шта ће мо обојке сушити
Ако престану кише и олује?
Да ли по печеној месечини
Још можемо наћи
Неко зрно умрле среће
Међ’ два камена
У нашем Лазу поред реке
Где некад босим ногама
По змијамама газисмо
И тражисмо наду.
На коју страну
Пријатељу драги?
У ова црна и зла времена
Кад уместо живота
Само смрт се сеје
Испред нас стоји усијана стена
Иза нас остаће само сена.
На коју страну пријатељу драги?
Драгојло Јовић
Ти си била
корак у будућност
и жито за душу
рузмарин за свадбу
и црна трака око врата.
Ти си била
суза у оку
и срећа у срцу,
радост у души,
благ поветарац
У речи и стиху.
Ти си била
смисао и заблуда,
бол, туга и патња
све оно што ме мучи
и не оставља на миру.
Ти си била
свемир у жељи
истина у срцу и души.
Ниси преварила човека
у раљама живота.
Никада ме нећеш видети да клечим.
Никада у мојим очима нећеш
видети жељу да побегнем.
Вековима ћутим твоје име.
У мојој соби топло је од жеља.
Посматрао ме је његовим
тешким очима.
Ко их једном угледа,
заувек их памти.
За сањање нису потребне постеље.
Лутаћу на овом путу од дуњице
до мртвачког сандука.
Дођи.
Можда се пред тобом
нећу осећати као туђа.
Боже мили,зар има смисла
сањати бриге и радости,
лечити ране и волети птице
које полете и никад се не врате
у своје гнездо и своју младост.
Зар могу живети подељена
у два тела , два ока и две руке,
бити успомена која понекад
залута у твој живот и твоје срце.
Зар могу живети без живота
и лечити ране горе од смрти,
кад си ти мој живот и срећа
која ме чува да не полудим?
Ти добро знаш
да не знам да ћутим
и да ћу причати свима
да те чекам и да се враћаш.
Уцветала радост душе,
ојађена,испоштена,
на терету проклијала,
и у срцу пропевала.
Уцветала радост душе,
ко лептири разних боја,
и ко цвеће по бедрима
што га садиш и милујеш.
Уцветала радост душе,
и није се променила
све до судњег дана
кад се разболела.
Уцветала радост душе,
и кити се опет жељом,
и спремна је да полети
у загрљај твоје душе.
Жарко мој – Сунце моје!
Све је као у најцрњем сну.
Проклет био сан и дан у који усних.
Врисак, ја у пољу,
глас о погибији.
Лице изгребала, чупа косу.
Сирота твоја мати,
у груди се буса и запева.
Пратила ме на црн пут,
са кога не желех да се вратим.
Да те нађем и кући доведем.
да те оплаче и са`рани.
Волове у јарам, па друм под опанке.
Рудоња и Јаблан, ко да пут знају,
доведоше ме у Срем.
У тој раки, до које, као у магновењу,
дођо`, усуда прстом вођен,
њи` три`ест, у три реда
поређани и затрпани.
Угледам у трећем реду,
на чарапама шара,
коју ми показа мати, иста.
Зелену кошуљу у којој си пошао у војну.
У малом џепу пронађо` слике,
писма и ситнице.
Руку ти милујем. „Руко моја!“
Па је љубим. „Рано моја!“
Одлучене душе, од Бога милост иштем
док успомене из мене вриште.
Псујем и небо, што ми те дало,
и земљу што ми те узе,
и ситну проју уз коју стаса.
Псујем, али без гласа.
Ето мене Жаре,
да ми, сине, не будеш сам.
У вајату ме нашли.
Обешеног.
Од туге.
Љубодаг Обрадовић је показао књигу НАДА – Зорана Јовановића – ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕО ПРОГРАМ!
ВЕСНИЦИ
посвета ТИНУ,
Моји су песници, обични људи,
масних шешира, зараслих брада,
што сањају снове, топлих боја,
спавају по клупама лучким,
испод попрсја, превараних хероја.
Учесници свих истина, свих дилема,
изгибија и проблема,
свога дела оријаши.
Не волим песнике салона, високог сјаја,
они знају да пишу,
али не осећају арому, просутог џема,
његов су потрошили траг,
мириси, отменог АРМАНИ парфема.
МОЈИ СУ ПЕСНИЦИ ВЕСНИЦИ.
Настави са читањем “ВЕСНИЦИ – Андреја Ђ. Врањеш”