Рука

Жарко мој – Сунце моје!
Све је као у најцрњем сну.
Проклет био сан и дан у који усних.

Врисак, ја у пољу,
глас о погибији.
Лице изгребала, чупа косу.
Сирота твоја мати,
у груди се буса и запева.

Пратила ме на црн пут,
са кога не желех да се вратим.
Да те нађем и кући доведем.
да те оплаче и са`рани.

Волове у јарам, па друм под опанке.
Рудоња и Јаблан, ко да пут знају,
доведоше ме у Срем.
У тој раки, до које, као у магновењу,
дођо`, усуда прстом вођен,
њи` три`ест, у три реда
поређани и затрпани.

Угледам у трећем реду,
на чарапама шара,
коју ми показа мати, иста.
Зелену кошуљу у којој си пошао у војну.
У малом џепу пронађо` слике,
писма и ситнице.
Руку ти милујем. „Руко моја!“
Па је љубим. „Рано моја!“

Одлучене душе, од Бога милост иштем
док успомене из мене вриште.
Псујем и небо, што ми те дало,
и земљу што ми те узе,
и ситну проју уз коју стаса.
Псујем, али без гласа.

Ето мене Жаре,
да ми, сине, не будеш сам.

У вајату ме нашли.
Обешеног.
Од туге.

НАДА – Зоран Јовановић


Љубодаг Обрадовић је показао књигу НАДА – Зорана ЈовановићаПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕО ПРОГРАМ!

НАДА

Празна оста кућа мог прадеде
прозоре јој умивају кише,
на тавану попуцале греде
Само трешња још увек мирише.

Огњиште је давно угашено
у оџаку сад се гнезде вране
по дворишту блато расквашено
Само орах болно шири гране.
Настави са читањем “НАДА – Зоран Јовановић”

ВЕСНИЦИ – Андреја Ђ. Врањеш


ВЕСНИЦИ


посвета ТИНУ,

Моји су песници, обични људи,
масних шешира, зараслих брада,
што  сањају снове, топлих боја,
спавају по клупама лучким,
испод попрсја, превараних хероја.

Учесници свих истина, свих дилема,
изгибија и проблема,
свога  дела оријаши.

Не волим песнике салона, високог сјаја,
они знају да пишу,
али  не осећају арому, просутог џема,
његов су потрошили траг,
мириси, отменог АРМАНИ парфема.

МОЈИ СУ ПЕСНИЦИ ВЕСНИЦИ.
Настави са читањем “ВЕСНИЦИ – Андреја Ђ. Врањеш”