Категорија: Dragan Milošević

Стихови посвећени
Михаилу Ренџову (1936-2024)
На његову песму
ПЕСМА И ЛЕПТИР

Песната и пеперугата (метаморфоза)

Ќе бараш
Само ронка од светлинка
И од неа ќе искроиш
Пеперуга.
Долго, долго таа
Ќе ти лежи на клепките
Потоа ќе ти навлезе во крвта.
Потоа ќе бараш
Конче од ѕуница
И со неа ќе се виткаш
И ќе се обвиткуваш
Додека не се
Закожурчи.
Долго, долго така
Ќе ти лежи на срцето.
Ќе сакаш најпосле
Да ја именуваш
Тогаш од крвта
Ќе ти излази
АвторМихаил Ренџов

ЛЕПТИР

Светлост јака из сна ме буди,
подигох руку да око чувам.
Осетих додир нежни ко да се неко
да ме не уплаши, труди.

Да ли је јава или сањам.
На мојој руци лептир ко из раја,
сва моја успавана чула,
лепотом својом, са јавом спаја.

Као да ми неку поруку носи.
Пренух се, скочих. Проклех себе.
Шта радим, лепота ће од мене отићи.
Али не, ту је. Мом пуком лудилу пркоси

Ко те мени посла, ја само што не изусти.
Лепоту такву само љубав може да створи
У каквом ли је срцу чаура твоја била
и каква је то душа да те међу људе пусти

Изненада лептир у небеса полете
убод мали на руци ми оста’
топлина нека под кожу ми уђе
жилама до срца дође и ту љубав поста..

Обузе ме радост и срећа јер схватих
да ће у срцу мом лепота да се створи.
Али појави се и страх у мени
са искушењима да ли ће моћи срце моје
као Михаилово да се бори.

Драган Милошевић

POSLANICA JEDNOG VUKA KEROVIMA

Hej kerovi džukci, pudlice belosvetske
Opet vas je gazda na mene napujdao
Želi da me za sebe veže ,
da mu kao vi žongliram, igram
i masu uveseljavam.
Da svima pokaže kako je moćan

Zar ne vidite šta vam radi.
Tera vas da šenite ,
oblači vas u šarene krpice
da vam se svet smeje .
Dresira vas da za njega grizete,
njegovu guzicu čuvate.

Kad vam kaže „Sedi“
vi sednete
kad vam kaže „Lezi
vi legnete.
Više ne znate ni da živite
bez njegove komande.

Kad vas pusti u park
vi trčite i mislite da ste slobodni
ali na njegov zvižduk
opet ste pod komandom.
Kad mu se prohte
lanac vam stavi.

Za vašu poslušnost
sa stola vam,
obeljene kosti baci.
A vi, od sreće repom mašete.

Sad vas je opet, ko nekada,
na mene napujdao.
Znajte ne možete mi ništa .
Ni vi, ni vaš gazda.
Vaš gazda može da me stavi
u rešetke , lance i okove.
A vi možete da me grizete, čupate,
da mi utrobu zubima kidate.

Ali ja ću ipak biti slobodan
jer ja sam od vučje sorte.
Ja sam.. od srpskoga roda.

PEVAM OVU PESMU TEBI

Voljena moja,
pevam ovu pesmu Tebi,
tvoj lik mi ne da mira i sna
Kako da kažem ,
gordom , sebi,
davno ranjeno srce moje
kuda da krene sa dna.

Od kada saznah da postojiš,
osim tebe ničega nema
u mislima mojom.
U glavi mi korake brojiš
i više ne znam
da l’ hodam, lebdim il’ stojim.

Kada te ugledam
u susretima našim,
nisam svestan
da l’ je san ili blažena java.
Sve više strepim,
sve više se plašim,
da mi na blaženoj javi
razum spava.

Da bih opstao
pod Suncem što prži
i da od tebe nikud ne odletim,
čvrsto me stegni,
za ruku me drži,
tvoju ljubav da osetim.

KOSAČ

Danas, ko nekada, kosač zemljom hodi.
Zamasima kose polju život seče,
otkose da slaže to mu uvek godi.
A ceo svet ćuti i ništa ne reče.

U silini svojoj razmahnu se kosom
i na starom Humu u aprilsko veče,
u trenu, pokosi cvet umiven rosom.
A ceo svet ćuti i ni reč ne reče

Bolest ga obuze, ohrabren nedelom
razjareno poče pupoljke da seče.
Cereći se smelo, pod ludačkim velom,
sve gazi i lomi. Svet ni reč ne reče.

Mlado cveće bira, krvoločna avet,
cvetno polje nađe i njemu poseče
cvetova nevinih sto šezdeset i pet.
A ceo svet ćuti i ništa ne reče.

Ulizice podle, kosačeve sluge,
ni reč ne govore, kukavički ćute.
Ali zašto ćute vajne sile druge.
Da li ih strah hvata il mu ljube skute?

Udariće kosa kamen ljuti, sveti,
tako će reći On i čelik će pući.
U stomak kosača vrh će poleteti,
drob će se prosuti i po zemlji vući

I onda, kad njega na zemlji ne bude,
oni što ćutahu tad bi da mu sude.
Setiće se cveta sto šezdeset i pet,
uzviknuće smelo „Sad je slobodan svet“.

ЈЕСЕН

Пролазе дани, пролазе године,
долази јесен само мени знана.
Туга за летом никако да мине,
трепери срце ко на ветру грана.

Опало лишће, ветар небу носи.
А понеки лист, храбро одолева,
жељан живота судбини пркоси.
Хоће да живи , будућност да снева.

Све је хладније , хладна киша сипи.
Осташе гране, усамљене , голе.
Док ветар бије, дрво старо шкрипи,
ко кости моје топлину што моле.

Ех да је сунца, кости да ми згреје.
Онога сунца што некад је било,
руменог лица што се мило смеје,
злаћане косе коју није крило.

Па да ме опет ко некада дира,
на радост мами , љубав да ми нуди.
И када спавам срцу неда мира,
топлим зрацима из сна да ме буди.

Сунце се крије иза тмурног неба,
јесен је стигла, побелеше зраци.
Зато се стиди , зна да зима вреба,
белога снега назиру се знаци.

Хеј, не стиди се сунце моје мило,
време пролази и теби и мени,
ипак је лепо у прошлости било.
Жал за животом на радост окрени.

Јесен ће проћи, хладни снег ће пасти,
само ће груда под њим топла бити.
Топлотом својом, душе ће нам спасти,
на месту нашем љубав ће се лити.

Развигор стиже у рано пролеће,
рађа се живот и на радост слути,
из топле груде расте ново цвеће,
виола плава и шафран жути.

СТАРИ ХРАСТ

Чујеш брате, роде, на ћувику, на хуму
неко нам секиром, опет, стари храст сече.
По ко зна који пут скрнаве нашу шуму
у по бела дана, дрско, док звезда пече

Биће засигурно, неко благо ту има,
ћувик њега скрива а да ми то не знамо.
Зато им храст смета,олошима и псима,
богатство ту траже, не треба им храст само.

Секира им лоша, држаља мора пући
увек тако беше и у стара времена.
Полетеће челик, бежаће својој кући,
опет ко некада, са главом без рамена.

Од наше судбине, биће њихова гора.
Тако одувек беше и тако бити мора.

ШТА БИ БИЛО

Шта би било
да се једно гнездо
није свило?

Да се ​​једно гнездо није свило
птичурине црне у хаосу би летеле
И ништа не би било.

Шта би било
да до неба
нема једно крило?

Да до неба нема једно крило
кише би лиле , сунце пекло
И птица не би било.

Шта би било
да птиће не прати
једно око мило?

Да птиће не прати једно око мило
однеле би их птичурине црне
и будућности не би било.

Шта би било
да се ребро
Из груди није збило?

Да се ​​ребро из груди није збило
ни птица ни будућности
И ништа не би било.



Драган Милошевић
07. 03. 2025. 
Б  Е  О  Г  Р  А  Д

 

P I SM O

 

Ako čitaš ovo pismo, znaj da je  Božija volja da moje poslednje reči stignu do tebe.

One hladne večeri, kada si me čekala,završila se naša ljubav. Završila se ali ja nisam tako želeo. Oprosti mi, nisam mogao da ti javim da ne mogu doći. Kasnije više nije bilo bitno. Verovatno se tvoja ljubav lagano gasila u uverenju da sam te napustio.

Ne nisam te napustio. To nije bila moja volja. Moja volja je sada jer sam odlučio da te ne volim više. Ovo malo razuma, što još ima u meni,  govori mi da našoj ljubavi moram ja presuditi. Kada sam te zavoleo, srce je tako htelo. Kada sam te napustio, drugi su odlučili sudbinu moju. A ja i duša moja ostasmo u beznađu.

Ako se jednoga dana pojavim pred tobom to neću biti ja. To će biti samo  jedno telo koje liči na mene ali u njemu neće biti ničega što je tebi znano. Biće to telo  bez ljubavi, duše, osećaja. Biće prazno.  Ako Bog sudbini da, biće najbolje da se nikada ne pojavi.

Pišem ti ovo pismo samo da ti ublažim tugu za onim koga si volela. Pišem ti poslednjim trzajima svesti da ti kažem da te je čovek, koga si one hladne večeri čekala, voleo do poslednjeg daha. Čoveka koga si volela, one hladne večeri odveli su… Odveli su u rat. Zato te molim, ako se moje telo, kojim čudom, pred tobom pojavi, okreni se i idi jer to neću biti ja.

decembar 2024.

 

E MOJ LJUDSKI RODE

Ej moj ljudski rode, večno napaćeni,
delima Njegovim zašto se sad rugaš.
U ime Njegovo hteo bi da sudiš,
zvezdama i nebu koje nas pokriva.

Dušama da sudiš ti bi tako mali,
to te čini moćnim i tako velikim.
Bliže si onima što su davno pali.

I Njegova dela sad rušiš i kvariš,
menjaš ih za sebe. Bahato, što ne bi.
Prisvajaš sve ono što ne beše tvoje
Ti bi i sjaj zvezda da prisvojiš sebi

Urnišeš sve živo i vazduh i vodu
i zrno bi peska hteo da razaraš.
Da sebe velikim palima prikažeš,
ti bi kao Tvorac, čoveka da stvaraš.

Oholo postanju ti tužiš i sudiš.
Aršinom Njegovim, što tebi on dade
daješ sebi pravo Njemu dan da meriš.
U tvom nerazumu, i pohlepi ljudskoj
za budućnost tvoju nema više nade.

Njemu sličan, svetom da vladaš i hodiš,
da poistovetiš s njime dušu svoju,
on te je stvorio po njegovoj meri.
Ne u snazi, sili i sirovoj moći
nego u ljubavi,smernosti i veri

Sve si ti moj rode, pogrešno radio.
Sad su dokaz tome ove misli moje
jer uzedoh pravo tebi ja da sudim.
A ne vidim sebe niti grehe svoje.
Oprosti mi Bože sve grehove moje

B E O G R A D
06.11. 2024. God.

СПАСИЛАЦ

Време зла дође, бунило неко влада.
Над људским родом, облак тамни се вије.
За људе слабе, губи се свака нада.
У телу слабом и срце слабо бије.

Врховник злобе, онај што давно паде
разум нам мути, срце завија у студ.
Љубав за ближње из људске душе краде,
позива у крв, секте, неморал и блуд

Ал неће моћи, вернима помоћ стиже,
Божија војска за спас на небу броди.
Пресудна битка је све ближе и ближе,
збор арханђела, Свети Михаил води.

„Спаси нас беде.“ Вапим, просто ми било.
„Спасиоче наш, Арханђел Михаило“