Категорија: Dragan Milošević

ЈЕСЕН

Пролазе дани, пролазе године,
долази јесен само мени знана.
Туга за летом никако да мине,
трепери срце ко на ветру грана.

Опало лишће, ветар небу носи.
А понеки лист, храбро одолева,
жељан живота судбини пркоси.
Хоће да живи , будућност да снева.

Све је хладније , хладна киша сипи.
Осташе гране, усамљене , голе.
Док ветар бије, дрво старо шкрипи,
ко кости моје топлину што моле.

Ех да је сунца, кости да ми згреје.
Онога сунца што некад је било,
руменог лица што се мило смеје,
злаћане косе коју није крило.

Па да ме опет ко некада дира,
на радост мами , љубав да ми нуди.
И када спавам срцу неда мира,
топлим зрацима из сна да ме буди.

Сунце се крије иза тмурног неба,
јесен је стигла, побелеше зраци.
Зато се стиди , зна да зима вреба,
белога снега назиру се знаци.

Хеј, не стиди се сунце моје мило,
време пролази и теби и мени,
ипак је лепо у прошлости било.
Жал за животом на радост окрени.

Јесен ће проћи, хладни снег ће пасти,
само ће груда под њим топла бити.
Топлотом својом, душе ће нам спасти,
на месту нашем љубав ће се лити.

Развигор стиже у рано пролеће,
рађа се живот и на радост слути,
из топле груде расте ново цвеће,
виола плава и шафран жути.

СТАРИ ХРАСТ

Чујеш брате, роде, на ћувику, на хуму
неко нам секиром, опет, стари храст сече.
По ко зна који пут скрнаве нашу шуму
у по бела дана, дрско, док звезда пече

Биће засигурно, неко благо ту има,
ћувик њега скрива а да ми то не знамо.
Зато им храст смета,олошима и псима,
богатство ту траже, не треба им храст само.

Секира им лоша, држаља мора пући
увек тако беше и у стара времена.
Полетеће челик, бежаће својој кући,
опет ко некада, са главом без рамена.

Од наше судбине, биће њихова гора.
Тако одувек беше и тако бити мора.

ШТА БИ БИЛО

Шта би било
да се једно гнездо
није свило?

Да се ​​једно гнездо није свило
птичурине црне у хаосу би летеле
И ништа не би било.

Шта би било
да до неба
нема једно крило?

Да до неба нема једно крило
кише би лиле , сунце пекло
И птица не би било.

Шта би било
да птиће не прати
једно око мило?

Да птиће не прати једно око мило
однеле би их птичурине црне
и будућности не би било.

Шта би било
да се ребро
Из груди није збило?

Да се ​​ребро из груди није збило
ни птица ни будућности
И ништа не би било.



Драган Милошевић
07. 03. 2025. 
Б  Е  О  Г  Р  А  Д

 

P I SM O

 

Ako čitaš ovo pismo, znaj da je  Božija volja da moje poslednje reči stignu do tebe.

One hladne večeri, kada si me čekala,završila se naša ljubav. Završila se ali ja nisam tako želeo. Oprosti mi, nisam mogao da ti javim da ne mogu doći. Kasnije više nije bilo bitno. Verovatno se tvoja ljubav lagano gasila u uverenju da sam te napustio.

Ne nisam te napustio. To nije bila moja volja. Moja volja je sada jer sam odlučio da te ne volim više. Ovo malo razuma, što još ima u meni,  govori mi da našoj ljubavi moram ja presuditi. Kada sam te zavoleo, srce je tako htelo. Kada sam te napustio, drugi su odlučili sudbinu moju. A ja i duša moja ostasmo u beznađu.

Ako se jednoga dana pojavim pred tobom to neću biti ja. To će biti samo  jedno telo koje liči na mene ali u njemu neće biti ničega što je tebi znano. Biće to telo  bez ljubavi, duše, osećaja. Biće prazno.  Ako Bog sudbini da, biće najbolje da se nikada ne pojavi.

Pišem ti ovo pismo samo da ti ublažim tugu za onim koga si volela. Pišem ti poslednjim trzajima svesti da ti kažem da te je čovek, koga si one hladne večeri čekala, voleo do poslednjeg daha. Čoveka koga si volela, one hladne večeri odveli su… Odveli su u rat. Zato te molim, ako se moje telo, kojim čudom, pred tobom pojavi, okreni se i idi jer to neću biti ja.

decembar 2024.

 

E MOJ LJUDSKI RODE

Ej moj ljudski rode, večno napaćeni,
delima Njegovim zašto se sad rugaš.
U ime Njegovo hteo bi da sudiš,
zvezdama i nebu koje nas pokriva.

Dušama da sudiš ti bi tako mali,
to te čini moćnim i tako velikim.
Bliže si onima što su davno pali.

I Njegova dela sad rušiš i kvariš,
menjaš ih za sebe. Bahato, što ne bi.
Prisvajaš sve ono što ne beše tvoje
Ti bi i sjaj zvezda da prisvojiš sebi

Urnišeš sve živo i vazduh i vodu
i zrno bi peska hteo da razaraš.
Da sebe velikim palima prikažeš,
ti bi kao Tvorac, čoveka da stvaraš.

Oholo postanju ti tužiš i sudiš.
Aršinom Njegovim, što tebi on dade
daješ sebi pravo Njemu dan da meriš.
U tvom nerazumu, i pohlepi ljudskoj
za budućnost tvoju nema više nade.

Njemu sličan, svetom da vladaš i hodiš,
da poistovetiš s njime dušu svoju,
on te je stvorio po njegovoj meri.
Ne u snazi, sili i sirovoj moći
nego u ljubavi,smernosti i veri

Sve si ti moj rode, pogrešno radio.
Sad su dokaz tome ove misli moje
jer uzedoh pravo tebi ja da sudim.
A ne vidim sebe niti grehe svoje.
Oprosti mi Bože sve grehove moje

B E O G R A D
06.11. 2024. God.

СПАСИЛАЦ

Време зла дође, бунило неко влада.
Над људским родом, облак тамни се вије.
За људе слабе, губи се свака нада.
У телу слабом и срце слабо бије.

Врховник злобе, онај што давно паде
разум нам мути, срце завија у студ.
Љубав за ближње из људске душе краде,
позива у крв, секте, неморал и блуд

Ал неће моћи, вернима помоћ стиже,
Божија војска за спас на небу броди.
Пресудна битка је све ближе и ближе,
збор арханђела, Свети Михаил води.

„Спаси нас беде.“ Вапим, просто ми било.
„Спасиоче наш, Арханђел Михаило“

VREME ČUDA

(tramvaj dvojka)

 

 

„Otvori oči, otvori oči, otvori oči…“ bubnja mi u glavi a taj glas da otvorim oči mi je nepoznat.

Otvorih oči i nešto me preseče. Ne znam gde sam. Šta je ovo, šta se dešava. Otkud ja u tramvaju?

Gledam oko sebe, sve nepoznata lica. Pitam se po ko zna koji put  šta ću ja ovde? Kuda sam krenuo? Gde treba da izađem iz tramvaja?

Pored mene stoji jedna gospođa te je ja upitah: „Oprostite , koji je ovo tramvaj ? Ušao sam na brzinu i  ne pogledah koji je.“

Pogleda me malo začuđena i reče: „Dvojka.“

Šta ću ja u dvojci? I dalje mi ništa nije jasno. Jednostavno ne znam ni gde da izađem. Ne znam ni koliko je sati. Pogledah prema ulaznim vratima, kod vozača gde stoji displej i videh da je 19:54 . Na displeju koji pokazuje broj linije i vreme, stoje i dva slova SP?!

Ništa ne mogu sada da uradim. Ostaje mi da se vozim i dalje. valjda ću se setiti kuda sam pošao i gde treba da izađem.

Da skratim vreme počeh da zagledam ostale putnike. Tramvaj pun. Ima tu žena, dece, ljudi, starih, mladih , svakojakih. Na usputnim stanicama neki ulaze a neki izlaze. Čudno je to što videh da više starijih izlazi a samo deca ulaze. Osvrnuh se oko mene, malo dece a toliko ih uđe u tramvaj?! Neka deca žele da izađu ali matori se isprečili  i ne daju im.  Kada starima popusti pažnja po neko dete izađe kroz vrata.

Ma šta je sa mnom? Da li ja to spavam? Možda sanjam? Onaj glas što me je terao da otvorim oči, možda je samo san? Možda i dalje spavam i sanjam. Čudan san. Sve mi deluje stvarno ali i sve je nekako neobično.

Jedna mlada lepa žena se naslonila na mene. Tu su i dve devojčice i jedan dečak. Ne mogu da se drže za držače uhvatiše se za moj kaput. Veselo su galamili i ućutaše kada dečak šmugnu kroz vrata na jedno stanici.

Ona mlada žena se odvojila od mene još ranije. Posle nje počeše da se guraju uz mene neke druge žene. Šta im je? Zašto me ne ostave na miru? Zbog njih ne mogu da se saberem i setim gde treba da izađem.

Već mi je previše ove vožnje. Pogledah na sat ali tamo je i dalje pisalo linija br. 2  vreme 19:54 SP. E nazdravlje ni sat im ne radi. Ko da košta sto dukata da se nešto održava, popravi. Pogledah na displej koji stoji iznad mene. Na njemu videh da piše linija br. 2 vreme 20;25 BG.

Pa da, to je verovatno pravo vreme. Napolju je sve mračnije i mračnije. Valjda zbog mraka , ljudi postaju nekako sve više tmurni, ćutljivi. Sve su tiši.

Na kraju tramvaja ugledah još jedan displej. na kome je pisalo linija br. 2 vreme 20:– _ _ Eto tako je kod nas, od tri sata samo jedan radi. Tako je u svemu. Od tri stvari samo je jedna dobra, ostale ne valjaju. Šta da se radi. Takav smo narod valjda?

Znam samo jedno. Sve je neobično oko mene. Kao da spavam. Čudno je vreme, čudni su ljudi. Napolju je mrak a sve mračnije je i u tramvaju. Svetla jedva čkilje. Što je  još čudnije još uvek ne znam zašto sam u ovom tramvaju. Verovatno ću se setiti kada budem izlazio na nekoj stanici.

ЗНАК
Од потопа све до данашњих дана,
зацари се звер црна међ’ људима.
Душама створи на хиљаде рана
и окамени срца у грудима.

Из дана у дан сав разум се губи
ко звер човек на човека кидише,
све више своје зло у себи љуби.
Ближњему своме из срца крв сише

Али данас, ко некад у потопу,
нема руке да прихвати мира знак.
Знајте Он прати сваку нашу стопу,
за сва људска зла спрема нам вечни мрак

Нема више на Јордану крштења,
ни знака доласка Сина спасења

СЛОВЕНСКА БРАЋО

Знате ли словенска браћо, ма како се сада звали,
преци наши шта су нам оставили, шта су нам дали?

Оставили су нам веру, част, језик, порекло и ум
земље наше родне, младост, будућност и словенски хум.

Због искрене вере наше и хода стазама Творца,
од давнина из заласка сунца мимо Божје страже,
скупише се подмукле звери са конопца и коца,
на нашој проливеној крви, опстанак свој да траже.

Зато знајте словенска браћо вере ма било које
још од давнина постали су свесни слабости своје.
Частан и поштен бој са нама никад’ нису добили,
брата на брата хушкају да не би крв своју лили
Настави са читањем “СЛОВЕНСКА БРАЋО – Драган Милошевић”