VREME ČUDA-Dragan Milošević

VREME ČUDA

(tramvaj dvojka)

 

 

„Otvori oči, otvori oči, otvori oči…“ bubnja mi u glavi a taj glas da otvorim oči mi je nepoznat.

Otvorih oči i nešto me preseče. Ne znam gde sam. Šta je ovo, šta se dešava. Otkud ja u tramvaju?

Gledam oko sebe, sve nepoznata lica. Pitam se po ko zna koji put  šta ću ja ovde? Kuda sam krenuo? Gde treba da izađem iz tramvaja?

Pored mene stoji jedna gospođa te je ja upitah: „Oprostite , koji je ovo tramvaj ? Ušao sam na brzinu i  ne pogledah koji je.“

Pogleda me malo začuđena i reče: „Dvojka.“

Šta ću ja u dvojci? I dalje mi ništa nije jasno. Jednostavno ne znam ni gde da izađem. Ne znam ni koliko je sati. Pogledah prema ulaznim vratima, kod vozača gde stoji displej i videh da je 19:54 . Na displeju koji pokazuje broj linije i vreme, stoje i dva slova SP?!

Ništa ne mogu sada da uradim. Ostaje mi da se vozim i dalje. valjda ću se setiti kuda sam pošao i gde treba da izađem.

Da skratim vreme počeh da zagledam ostale putnike. Tramvaj pun. Ima tu žena, dece, ljudi, starih, mladih , svakojakih. Na usputnim stanicama neki ulaze a neki izlaze. Čudno je to što videh da više starijih izlazi a samo deca ulaze. Osvrnuh se oko mene, malo dece a toliko ih uđe u tramvaj?! Neka deca žele da izađu ali matori se isprečili  i ne daju im.  Kada starima popusti pažnja po neko dete izađe kroz vrata.

Ma šta je sa mnom? Da li ja to spavam? Možda sanjam? Onaj glas što me je terao da otvorim oči, možda je samo san? Možda i dalje spavam i sanjam. Čudan san. Sve mi deluje stvarno ali i sve je nekako neobično.

Jedna mlada lepa žena se naslonila na mene. Tu su i dve devojčice i jedan dečak. Ne mogu da se drže za držače uhvatiše se za moj kaput. Veselo su galamili i ućutaše kada dečak šmugnu kroz vrata na jedno stanici.

Ona mlada žena se odvojila od mene još ranije. Posle nje počeše da se guraju uz mene neke druge žene. Šta im je? Zašto me ne ostave na miru? Zbog njih ne mogu da se saberem i setim gde treba da izađem.

Već mi je previše ove vožnje. Pogledah na sat ali tamo je i dalje pisalo linija br. 2  vreme 19:54 SP. E nazdravlje ni sat im ne radi. Ko da košta sto dukata da se nešto održava, popravi. Pogledah na displej koji stoji iznad mene. Na njemu videh da piše linija br. 2 vreme 20;24 BG.

Pa da, to je verovatno pravo vreme. Napolju je sve mračnije i mračnije. Valjda zbog mraka , ljudi postaju nekako sve više tmurni, ćutljivi. Sve su tiši.

Na kraju tramvaja ugledah još jedan displej. na kome je pisalo linija br. 2 vreme 20:– _ _ Eto tako je kod nas, od tri sata samo jedan radi. Tako je u svemu. Od tri stvari samo je jedna dobra, ostale ne valjaju. Šta da se radi. Takav smo narod valjda?

Znam samo jedno. Sve je neobično oko mene. Kao da spavam. Čudno je vreme, čudni su ljudi. Napolju je mrak a sve mračnije je i u tramvaju. Svetla jedva čkilje. Što je  još čudnije još uvek ne znam zašto sam u ovom tramvaju. Verovatno ću se setiti kada budem izlazio na nekoj stanici.

БОБИЈО, БОБИЈО…-Драган Милошевић

БОБИЈО, БОБИЈО…

Ој Бобијо, Бобијо… душе, тела и срца мога робијо.
.Твоја земља и трава и лист са букових грана,
саградише тело моје.

Од камена се створи срце да у грудима за тебе бије.
Капи извора твојих дадоше живот телу које за тобом вапи.
Вапи за тобом, када је у белом свету.
А када је на врховима твојим,
кад погледа у даљину, вуче га непознато.
Хоће да види, да чује, да осети. То си му ти дала.

А ја , раскидан од тела, које за даљинама жуди,
и од душе нераскидиво везане за тебе, не знам куда ћу.
Када сам тамо, далеко од тебе,
срце од камена твога, хоће да пукне.
. А толико је чврсто и грубо према свима.
Кад се вратим у недра твоја, то исто камено срце,
постане мекано, ко паперје птића из шума твојих.
Тад не знам јеси ли ти вулкан који од мог срца направи лаву,
која би сваки делић тебе да покрије и стобом се сједини.
Или је то само визија у глави мојој.

Знам само једно:
доћиће дан помирења душе. тела и срца мога.
Тело ће се вратити земљи, трави и листу.
Камен са срца ће пасти низ обронке твоје,
у долини Трибуће куда ће стићи све капи извора твојих
и капи које ми живот дадоше.
Док ће душу моју ветрови вековима разносити,
дуж кањона, шума и врхова твојих,
са плаветних небеских висина гледаћу тебе Бобијо
љубави и судбино моја

ЗНАК- Драган Милошевић

ЗНАК
Од потопа све до данашњих дана,
зацари се звер црна међ’ људима.
Душама створи на хиљаде рана
и окамени срца у грудима.

Из дана у дан сав разум се губи
ко звер човек на човека кидише,
све више своје зло у себи љуби.
Ближњему своме из срца крв сише

Али данас, ко некад у потопу,
нема руке да прихвати мира знак.
Знајте Он прати сваку нашу стопу,
за сва људска зла спрема нам вечни мрак

Нема више на Јордану крштења,
ни знака доласка Сина спасења

СЛОВЕНСКА БРАЋО – Драган Милошевић

СЛОВЕНСКА БРАЋО

Знате ли словенска браћо, ма како се сада звали,
преци наши шта су нам оставили, шта су нам дали?

Оставили су нам веру, част, језик, порекло и ум
земље наше родне, младост, будућност и словенски хум.

Због искрене вере наше и хода стазама Творца,
од давнина из заласка сунца мимо Божје страже,
скупише се подмукле звери са конопца и коца,
на нашој проливеној крви, опстанак свој да траже.

Зато знајте словенска браћо вере ма било које
још од давнина постали су свесни слабости своје.
Частан и поштен бој са нама никад’ нису добили,
брата на брата хушкају да не би крв своју лили
Настави са читањем “СЛОВЕНСКА БРАЋО – Драган Милошевић”

ZABORAV- Dragan Milošević

ZABORAV

Odlaziš ?
Nakon svega Ti odlaziš.
Ne, ne traži izgovor
Nije Ti potreban.

Kad neko zaborav nađe
Njemu ne treba opravdanje.

Kad neko zaborav nađe
na sve one dane
provedene u zanosu
ljubavi i sreće,
na šetnje kraj reke,
na zagrljaje strasne.

Kad neko zaborav nađe
na poljupce od srca date
na sate šapata čiji svedok
perjani jastuk beše.

Kad neko zaborav nađe
na klupu u parku,
koja pamti sva obećanja
na vernost i ljubav večnu.

Kad zaborav nađe neko,
njemu ne treba opravdanje
zašto odlazi.

Zato idi.
Ne okreći se
I ćuti.
Samo ćuti.
Ne dozvoli
da reči pokvare,
sva moja sećanja iz
Tvog zaborava.

Dragan Milošević
26. 11. 2023.
B E O G R A D

КУДРЕЧ (е) – Драган Милошевић

КУДРЕЧ(е)
(по легенди из мог родног краја)

Црква мала на недаће свикла
у шуми која векове броји,
из земље свете ко да је никла
на пропланку крај извора стоји.

У рано јутро кад зора руди,
док се орлово чује кликтање,
започе сунце шуму да буди.
Јутарње службе чу се појање.

С’љубављу и са вером у Христа
народ моли и клања до пода
Не слути да човек срца чиста
Нехотично тајну цркву ода

Топот коња прекиде Божји мир,
бесни аскер у олтар улете,
кретоше злотвори у крвав пир.
Самртни ропац небу полете

Турским зверима би мало крви
од Христове нејачи поклане,
к’о вук кад се на стадо острви
у лудилу зла не зна да стане.

Ка небу се вину пламен и дим.
Горе иконе и верника крв
Гори крст и Божји пастир над њим.
Горе преживели и људска стрв.

Тежином својом крв и пепео
свету земљу под собом стиснуше.
Извор мали за нејач стрепео,
место воде сузе му кретоше

Из извора поток суза крену
у долину тугу да објави,
да понесе мученика сену,
свирепост да се не заборави

Векови прошли заборав траже,
изгуби се сећање на жртве.
Потока нема да прошлост каже.
Људи не пале свеће за мртве.

Језеро се шири, нечији хир,
долином куда је поток тек’о
и нико не памти крвави пир
нити зна шта је мученик рек’о.

Поток суза као да пркоси.
У немоћи и очају свако вече,
над језером ветар шапат носи:
„Праштај Боже. Куд рече, куд рече…“

ЈУТРО- Драган милошевић

ЈУТРО

Под будним оком Његовим, што нас гледа
Ко прсти мајке , брижне, љубави пуне
Што мрсе густу косу, вољеног чеда
Сунчеви зраци разгоне сене Луне

Светло од Бога дато да зором руди
у јутро рано, земљу милује чедно.
Топлотом својом вечност и живот буди
у сваком бићу отапа срце ледно.

Волимо ближње наше будимо јутра
Отерајмо таму будимо сунца зрак
за наше лепше данас за боље сутра

Љубав из душа ближњих нек’ отера мрак
јер јутро живота у тами се губи.
Љуби ближњег к’о јутро што земљу љуби.

ČUJ SRBINE-Dragan Milošević

ČUJ SRBINE

Čuj sad Srbine, domovine zov,
dušama srpskim priprema se zlo.
Zveri kopaju, posmrtni nam rov,
večna im želja da nas uzme tlo.

Vetruština zla, zapadna stiže,
slovenske krvi da nam ispije,
brata na brata podmuklo diže,
kradući suze što nejač lije.

Čuj sad Srbine, veruj bratu svom,
vremena teška sada nam stižu.
Zlo sa zapada sprema sada lom
dok poturice stope mu ližu.

Mržnja njihova na nas se svali,
ne danas samo, uvek to biva.
Ne znamo zašto, da l’ što smo mali?
Da nestanemo to im se sniva.

Zemlju nam seku, našu Srbiju,
svaki naš grumen da uzmu žele,
razum, um i svest da nam ubiju
a zemlje naše svima da dele.

Ucenjuju nas, dušu nam lome.
Arbanasima, gujama ljutim,
državu prave, ne znaju kome.
Njihovu sreću im lošu slutim.

Zakunimo se , brate Srbine
majci Srbiji: zlo dirnut neće
svu nejač njenu, šume, ledine,
naše ikone,slave i sveće

Zakunimo se na Krstu brate,
nećemo dati reku i njivu,
zveri zapadne sad neka shvate
oteti neće ni jednu šljivu

Sestre i braćo, srpskoga roda
decu radjajte da nas je više,
Srbiji majci dajte poroda
da svaka kuća kolevke njiše.

Srpkinjo sestro, potomstvo nam daj
sve uzimaju zapadne ale.
Nek ih zaslepi naše dece sjaj,
videće oni čiji dom pale.

Sestro Srpkinjo čuvaj srpski dom.
Ne dozvoli nam gubitak časti,
savest si bila uvek rodu svom.
Budućnost srpska na te’ će pasti.

Presvetli Bože sad nam pomozi,
iznad Srbije sunce da sine.
Živimo časno u miru ,slozi,
Srpkinjo sestro, brate Srbine

Dragan Milošević -VIŠE NE ZNAM NI KOJA SU VREMENA

VIŠE NE ZNAM NI KOJA SU VREMENA

Duša mi je puna tuge i boli,
bezdušno srce kuca u toj ženi.
Sam Bog zna da l’ me ljubi da l’ me voli,
ponekad je nalik ledenoj steni.

Tako se nadah da ću srećan biti:
da me poljupca njenog dah dotakne,
da pred drugima ljubav neće kriti
iz zagrljaja mog nikud’ da makne.

Poljubac mi njen dođe iznenada,
još više počeh zbog nje da ludim.
Osećam dolazi neka nova nada.

Život mi postade košmarna sena.
Jave se bojim , da se ne probudim,
strah da ne ode, da je ne izgubim

Više ne znam ni koja su vremena.

BEOGRAD
07.12.2022.

MOLITVA MILOŠA OBILIĆA – Dragan Milošević

MOLITVA MILOŠA OBILIĆA

Stvoritelju, Oče, Svevideći,
današnja je moć i volja Tvoja;
molim Ti se ponizno, klečeći,
da me ne izda desnica moja.

Stvoritelju naš daj mi razuma,
viteštvo i čast da ne izgubim;
zanos boja briše sve iz uma,
pa i ono što najviše ljubim.

Oče, snage mi daj za krvav boj,
snage, Sina Tvoga da odbranim;
u njega ne veruje turski soj,
njihovu neveru da sahranim.

Svevidu, Ti srpsko znaš poreklo,
od iskona ga prati žena plač;
al’ Srpstvo nikad’ nije pokleklo,
pomozi da odbranimo nejač.

Oprosti Bože, moram da krenem,
srpski barjak na koplju se vije;
vitezima na čelo da stanem,
nemilosrdno boj se već bije.

Krst sveti stavi na pleća moja,
ne daj u boju da duhom klonem;
neka bude moć i volja Tvoja,
oprosti Bože što u krv tonem.