У ПОГЛЕДУ-Здравка Пап

У погледу
кајање и туга
и нема наде.

У погледу
нема сјаја,
мир и тишина.

У погледу
истина и лаж
немају краја.

У погледу
ноћ и тама,
светлост и душа.

ТРА, ЛА, ЛА… – Љубодраг Обрадовић

ТРА, ЛА, ЛА…

Тра,ла, ла… живот бежи…
Тра, ла, ла… живот тутњи…
Страх сваку пору јежи,
окрећем леђа слутњи.

Крећем животу светлом,
поток у океане води.
То што је у души лом,
телу не сме да нашкоди.

Настави са читањем “ТРА, ЛА, ЛА… – Љубодраг Обрадовић”

ЗИМА – Душан Комазец

Прекрива зима обрис јесени сиве, суре,
јер мекан као душа тихо провејава снег.
Друмови болно јече због коња који јуре,
да пре сутона раног стигу на далеки брег.

Образи дачји пламте! Сребрне санке језде,
па им у оку блиста дрворед „снежних” јела.
Певају песме нежне, једно уз друго се гнезде
и у даљини траже обрис маленог села.

Испред њих црна сенка? К’о хрт за жељним пленом
одважно смешним трком проходи нестали пут
лајави „авлијанер” који долином сненом
ниском растињу, љуби одавно увели скут.

Кућерак сам у даљи! Пред њим моћан к’о земља
салашар стари маше, нуди им грлени смех.
Од туге да л’ је саздан, ил’ чудесног безвремља?
шта је самоћа вечна, да л’ благослов или грех?

Отац стамен к’о стена нежним погледом зари
чуперак, што испод капе изниче као цвет!
Док у немој даљини гаврани црни, стари
вију по суром небу , свој, можда последњи љет?

Недалеко од села сумрак их нагло „хвата”.
Са првим дахом ветра мећава креће снежна.
Мајка бела од снега широм отвара врата,
испреже коње, љуби дечија лица нежна!

Уз одсјај петролејке, са шољом врућег млека,
крај старе, топле пећи тону у најлепши сан.
За њим пристиже други, бескрајан као река.
Јутром их буди нови, сунцем необљубљен дан!