NA KRAJU DANA – Ljiljana Tamburić

NA KRAJU DANA

Kad se na kraju dana
setim imena tvoga,
nadam se smiraju duše
u noći što se prikrada…

A možda mi i neki nemir
ko senka na rame legne,
pa kunem sumrak crveni
i sunce što u san pada.

Dal si me uopšte voleo
i dal ja voleh tebe?
Pitanja nosi vetar
ka horizontu zlatnom.

Odgovor visi negde
da njime mučim sebe,
levo i desno beži,
ko glasno od sata klatno…

Da li si bio srećan
i dal sam srećna bila?
Život se poigra s nama
pa negde netragom nesta.

Evo me, tužna sam danas
ko lasta pokislih krila,
naslonjena na stablo
već sasušenog bresta.

Nisi mi rekao zbogom
a nisam ni ja tebi…
Nadam se da sam ti nekad
bar malo nedostajala.

Dok razmišljam o tome
nešto se u meni ledi
Pitam se je li ljubav
uopšte i postojala…

Lj.T.

SAD SE NE GINE KAO NEKADA – Ljiljana Tamburić

SAD SE NE GINE KAO NEKADA

Zaplače nebo, prazničnih dana,
dok se zastave dižu
Padaju suze na spomen ploče
i kvase vence od ruža
U vazduhu se oseća barut,
kolone mrtvih se nižu
Sećanje puno hvale i slave
u nedogled se pruža.

Pognutih glava, zahvalna rulja
ćuti i gleda u travu
Može li sebi da se oproste
ravnodušnosti gresi
Retki su danas oni što časno
i uspravno drže glavu
Još manje onih što bi sačuvali
ono što braniše preci.

Eh, naši stari, junački sinovi
Srbija nije vam ista
Došlo je novo, moderno vreme,
za nju se više ne mari
Deca ne znaju kako pobediše
kaplara hiljadu trista
I kako može uz ljubav za zemlju
bezbolno da se krvari.

Dignute zastave na jarbolima
lelujaju se na vetru
Ostale su nam slike i mape,
granice čuvane krvlju
Priče o Mišiću, Putniku, Stepi
i Karađorđević Petru
Stihovi palima na krajputašima
zakorovljenih u grmlju.

Sad se ne gine kao nekada
i srce ništa ne vredi
Krv nije više tako crvena
ko što je prošloga veka
Danas se kidiše na nemoćnoga
da um se od toga ledi
Odavno beše prsa u prsa
i čovek na čoveka.

Podcenjena je junačka slava,
hrabrima prošlo je vreme
Prvi su ginuli nosači zastava,
al za njih ordenja nema
Za koga će se pisati stihovi
kad horda u pohod krene
Nad glavama nam ubice sede,
željne lepote Edena.

Ljiljana Tamburić

СТАНИЦА ЗА ОСТАВЉЕНЕ – Жељко Перовић    

#željkoperovićžesp

Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Када је човјек млад на њега се не примају ни боли, ни ожиљци, али старост немоћна стрпљиво чека док јој живот по лицу боре просипа! Али додје вријеме када осјети потребу да добротом накупљеним годинама узврати, да им се за живот захвали! У овој сам пјесми понављајућу строфу истакао и нагласио да су младости године немирни покретачи, а старости умножене крај наслућују.
Смрт је нежељена пратиља која тијело од настанка на растанак спрема!

     СТАНИЦА ЗА ОСТАВЉЕНЕ     

Уморна ми душа од ћутње 
Као цвијетак без воде увела,
Задрхтала у самоћи тијела,
Од чекања мој дух мре.

У мени године немирне
Као јесење лишће шуште,
Желе да кренем
Путема знаним,
Да трагове драге очи наслуте.

Сјетим се прије него сване
Да живот преварим,
Застанем и предложим
Да мјењамо кораке
За преостале дане.

У мени године немирне
Као јесење лишће шуште.
Желе да кренем
Путем знаним,
Да трагове драге, очи наслуте.

С муком наставим даље,
Главу подигнем
Зору да пробудим,
Осврнем се и угледам
Стакленасте погледе
Који ме у стопу прате.

У мени године немирне
Као јесење лишће шуште.
Желе да кренем
Путем знаним,
Да трагове драге, очи наслуте.

Од сјаја зажмирим,
Окренем главу и наставим
Путем сузама покапаним
До станице за остављене,
Жељезне од сунца капије златне.

У мени године немирне
Као јесење лишће шуште.
Желе да кренем
Путем знаним,
Да трагове драге, очи наслуте.

На клупу нећу да сједнем,
Кораке успорим, па нагло застанем
Неком да засметам,
Да ме гурне да посрнем
И падом већу бол осјетим,
Снагу да потрошим
А себе животом казним! 

Један песник – три песме – случајно одабрано из архиве сајта!

[random_post content_type=”content” included_ids=”8926,74216,63421,63410,63359,63349,63044,63266,63260,63211,63131,63060,63048,63046,63016,63010,63960,63908,62867,62771,62743,62706,63044,62472,62554,63638,62737,62779,62960,63202,63171,63176,62916,62908,62906,62893,62890,62878,62862,62859,62856,62832,62821,62817,62806,62745″]

OBRAZ

Milije je ljud’ma tamnovati,
na dnu gliba trulo gnezdo sviti;
iz mulja se bolnom radovati,
pred raspuklom zorom obraz kriti.

Još je slađe vojnu vojevati,
kada drugi zbog njih zalud gine;
da l’ se mogu još ljudima zvati,
kada nikog i ne zovu sine.

Pa me boli dušu im alavu,
tuđe bitke tako gordo slave;
pa od marve ja okrenem glavu,
da mi obraz čist ne okaljave.

Draže mi je samom samovati,
nek na pragu duša odrveni;
nego kaljav ljud’ma gazdovati,
da mi obraz zbog njih pocrveni.

autor
Jovica N. Đorđević
23.12.2023g.

Нова -Здравка Пап

Прошлост ме зове
будућност ме тражи
не знам, шта да радим,
ако се вратим
мораћу да патим
ако останем
морам све да заборавим
будућност ме зове
само њу да пратим
име ће ми ново дати
да ли ћу моћи
све из почетка
само ће рећи
то је она нова
неће више да пати.!

ОДА МИЛОШУ ОБИЛИЋУ

ОДА МИЛОШУ ОБИЛИЋУ v2

За чувени бој косовски, сви имају своје приче,
и сад ево, ради чега, једна другој не наличе.

Око смрти Муратове, архив турски лаж је „штима“,
да Милоша, под оружјем, султан турски к себи прима?!

Слушао сам од предака, да је било другачије,
и да Мурат на Косову, погинуо тако није.

Лажу списи отомански, да је Милош на превару,
и са ножем скривенијем, приступио турском цару.

То су Турци измислили, и потребу ту имали,
да би пораз на Косову, пред свијетом оправдали.

Но је Мурат погинуо, у крвавом окршају,
и то Турци скривали су, ал` истину Срби знају.

Но, за нас су последице, кобне биле после битке,
јер смо и ми задобили, тешке ране и губитке.

Кнез Лазар је погинуо, ка` и бројно српско племство,
те, за даљи рат с Турцима, слабашно је било јемство.

А Турска се империја, много брже опорави,
и са новом војском крену, земље српске да придави.

Удовица Лазарева, услов турски кад прочита,
не знаваше шта да чини, нит` имаде ког` да пита.

Много војске изгинуло, а живијех мало оста`,
па Милица тад одлучи: „Да је смрти било доста“!

Па вазалство тад прихвата, по предлогу од раније,
које Мурат понудио, кнез Лазару мало прије.

Е, од тада, о Милошу, није смјело да се збори,
нит` је смјело да се пише, ни о њему да говори.

Ал` с кољена на кољено, предање се преносило,
о подвигу Обилића и како се то десило.

ЕВО ШТА ГОВОРЕ ИСТОРИЈСКИ ПОДАЦИ:

Кад започе битка славна и Видовдан свети свану,
тад Обилић на бојиште, са коњицом тешком бану.

Шест хиљада оклопника, ка Мурату у клин креће,
и ако су добро знали, да претећи многи неће.

Животе су поклонили, отаџбини и слободи,
док к шатору султановом, Обилић их храбри води.

Силовито к њему лете, сијекући Азијате,
пут `им Милош сабљом крчи, док остали њега прате.

Крв се људска у том` трену, проливала по терену,
те је много витезова, погинуло у том` трену.

Од јуриша српске војске, Турке силан страх захвата,
па коњица Милошева, тако стиже до Мурата.

У том’ паклу и метежу, прилика се добра ствара,
тад су српски јуришници, погубили турског цара.

И Никац је од Ровина, на Ублима исто тако,
погубио Ћехај пашу и русу му главу смак`о.

Ипак орден Обилића, за јунаштво што се прима,
највише је од признања, која наша војска има.

„О, Милоше, ко ти не завиди“,
и имену твоме се не диви,
икона си највећег јунака,
зато почаст, припада ти свака!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Јунаштво је цар зла свакојега,
ал` и пиће најслађе душевно,
којиме се пјане покољења.“
Петар II Петровић Његош

„Кукавица умире више пута а јунак само једном.“
Шекспир

Нови Сад, 2023 љета Господњег

УПИЈ СЕ У МЕНЕ-Здравка Пап

Упиј се у мене
и састави жељу,
украси нашу срећу
у којој смо загрљени.

Упиј се у мене
и немој се крити,
попиј ме до дна
и сакриј се у жељи.

Упиј се у мене,
Постани тајна
грли ме сузом
и прогледај у оку.

Упиј се у мене,
залиј ме срцем
и немој ме жедну
никад оставити.

КАП К’О СЛАП – Душан Комазец

Кап к’о слап, суза се из очију прелива,
тајну вечне туге проноси.
Нестају уздаси, тишина ме целива.
Време ме са собом односи!

Моја су јутрења вапаји за сновима,
црња су од тамних облака.
Тихо си отишла, снове упокојила.
Још се чује одјек корака!

Премда су немири чежњом мене дојили,
био сам на прагу знамења.
Злослутна свитања снове су покојили.
Изгорех у мору „пламења„!

Откад си „нестала” небеса су плаветна
утихнула мирис пролећа.
Другујем с безнађем, јер тишина заветна
стално ме на тебе подсећа.

Иако други те сада срећну милује
знам да си ме силно волела!
Господу молим се , нека ти се смилује.
Волела си, а преболела?

Кап к’о слап, суза се из очију прелива,
тајну вечне туге проноси.
Нестају уздаси, тишина ме целива.
Време ме са собом односи!