НЕКАДА – Андреја Ђ. Врањеш



НЕКАДА

 

Сећао  се  путовања у Гренобл, када су обоје били  бизбрижни, рани  долазак  пролећа, наговештавао је много Сунца, тог  лета ходали су цело време боси улицама Гренобла, носила је жирарди, фотографисао јој је колена. Чаробно, помисли.  Били су млади, лепота   живи у младости,  универзално је  носи, али се  нагло    изгуби.  Кад заједно исчезнемо онда је то у кругу времена у мислима или  сновима. Ко се  родио ружан, временом се навикне, они  који га се сећају, виде га још  ружнијег. Лепота је  траума,  ружан  значи бити рођењем преварен.

Настави са читањем “НЕКАДА – Андреја Ђ. Врањеш”