ДА ЛИ ПОСТОЈИШ – Милана Јањичић

Никада ме нећеш видети да клечим.
Никада у мојим очима нећеш
видети жељу да побегнем.
Вековима ћутим твоје име.
У мојој соби топло је од жеља.
Посматрао ме је његовим
тешким очима.
Ко их једном угледа,
заувек их памти.
За сањање нису потребне постеље.
Лутаћу на овом путу од дуњице
до мртвачког сандука.
Дођи.
Можда се пред тобом
нећу осећати као туђа.

ЧЕКАМ-Здравка Пап

Боже мили,зар има смисла
сањати бриге и радости,
лечити ране и волети птице
које полете и никад се не врате
у своје гнездо и своју младост.
Зар могу живети подељена
у два тела , два ока и две руке,
бити успомена која понекад
залута у твој живот и твоје срце.

Зар могу живети без живота
и лечити ране горе од смрти,
кад си ти мој живот и срећа
која ме чува да не полудим?
Ти добро знаш
да не знам да ћутим
и да ћу причати свима
да те чекам и да се враћаш.