Жарко мој – Сунце моје!
Све је као у најцрњем сну.
Проклет био сан и дан у који усних.
Врисак, ја у пољу,
глас о погибији.
Лице изгребала, чупа косу.
Сирота твоја мати,
у груди се буса и запева.
Пратила ме на црн пут,
са кога не желех да се вратим.
Да те нађем и кући доведем.
да те оплаче и са`рани.
Волове у јарам, па друм под опанке.
Рудоња и Јаблан, ко да пут знају,
доведоше ме у Срем.
У тој раки, до које, као у магновењу,
дођо`, усуда прстом вођен,
њи` три`ест, у три реда
поређани и затрпани.
Угледам у трећем реду,
на чарапама шара,
коју ми показа мати, иста.
Зелену кошуљу у којој си пошао у војну.
У малом џепу пронађо` слике,
писма и ситнице.
Руку ти милујем. „Руко моја!“
Па је љубим. „Рано моја!“
Одлучене душе, од Бога милост иштем
док успомене из мене вриште.
Псујем и небо, што ми те дало,
и земљу што ми те узе,
и ситну проју уз коју стаса.
Псујем, али без гласа.
Ето мене Жаре,
да ми, сине, не будеш сам.
У вајату ме нашли.
Обешеног.
Од туге.
Рука
(Прочитано: 78 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.269.626 пута)
Srpskih sudbina ovakvih od postanja do danas mnogo ali pesnika da ovako srpsku sudbinu prikažu je malo.
Moje poštovanje i respekt.