Pesma meseca: novembar 2023. *Jelena Simonović

APOLON

Apolon je pao na kolena,
Grči prste. Tražio je reči..
Bledo lice Ona je  podigla,
Peva Odu srcu ukletome.
Proklela je Sebe zbog smrtnika.
Ruke steže, bolno, grčevito.
Čemu pogled kad se i ne vidi?
A Bog pred njom klečao – nemoćan,
Njene smrtne ljubavi nesvestan.

Grcala je duša u svetinje..
Prolile se sve kiše srebrne.
Odbila je Boga pod stopalom..
Apolon se većma rastužio.
Želju srca nije ispunio.
Traži oči njene da pogleda,
a oči su njene oslepele.

“Plači, Bože, kad plakat’ ne mogu,
sudbina me gorko ucenila!
Volela sam Njega bez predaha,
volela sam jednog jedinoga!
Tvoju Ljubav srce mi odbija.
Ja bez njega živeti ne mogu!”

Apolon se triput poklonio,
ruke joj je u svoje uzeo.
“Ti si dragi kamen, nebrušeni,
nedostojan ja sam da ga brusim.
Nedostojan ja sam, a i on je,
nije vredno da Sunca ne vidiš.
Podariću tebi ovu ružu,
za uho je nevina zakači.
Kad kraj tebe prodje Nesudjeni,
za tobom će Jadan uzdisati.
Od Ljubavi želju ću ti dati,
a ti pazi da se ne ogrešiš.”
Настави са читањем “Pesma meseca: novembar 2023. *Jelena Simonović”

САМ У СЕБИ-Здравка Пап

Никад боље
и никад горе,
све у лажи
ништа у истини.

Летиш од немила
до недрага
и тражиш осмех
који ће те сачувати
од увреда и злобе.

Луташ повређен
у разлици која плаче
и не умеш да се снађеш
да си здрав и жив.

Саткана од оног
теби непознатог
и даље се чудиш
како издржиш
сам у себи.

МЕНЕ ЈЕ КОСОМ-Здравка Пап

Мене је косом
Косила тишина
И узела под своје
и радила шта хоће

Мене је косом
Косила тишина
и скидала се гола
и чекала срећу

Мене је косом
Косила тишина
И крпила тугу
Сузом из ока

Мене је косом
Косила тишина
И знала је
Да је oна
За све крива..!?

TRAG U BESKRAJU – LJiljana Tamburić

TRAG U BESKRAJU

Korak mi prvi, mravinji beše, nekako staklast i sitan
Gazih po kopreni rosinje kapi, pratih disanja ritam
Pa se osmelih da hod ojačam, po listu mimoze cupkah
Nežno i krhko, lebdeći više, kao da obrve čupkah.

Jednom se setih da krila trebam, da me visine zovu
Al jedan život ne beše dovoljan za egzibiciju ovu
Hrabrost mi ne beše najjača strana, kukavičje mi srce
Ko da ne osećah, vlažno i živo, to paučinasto zrnce.

Slušah i gledah prirode drhtaj, učih se hrabrosti dugo
Mnogo junaka pogibe usput, zapamtih uzroke s tugom
Od malodušnosti zaplakah skoro, zvezde su tako daleko
Da put je težak ali da vredi tada mi došapnu neko.

Život na poklon i sve što nosi, nije mi dato badava
Na vrhu stabla čeka me nagrada ko dvoglava aždaja
Na hod po ledu, ka vazdizanju, vodi me lažljivi vrag
Kako bi za mnom ostao sutra, bar plitak u beskraju trag.

Ljiljana Tamburić

ВРЕМЕ ЛИТУРГИЈСКО – Душан Комазец

Пред нама плавет неба далека, недосежна,
мирис тамјана као доносиоца „тајни”.
Звук звона литургијских буди сећања нежна
на време опроштајно, када бејасмо кајни.

Без апостолских јада и литургијских хтења
нисмо спознали Христа, „који по води ходи”?
Смрт се „прославља” овде, а не моћ Васкрсења!
Да л’ смо у лађи, којом ка спасењу се броди?

Наше су таме ушће тмини гушћој од мрака,
јер не „оваплотисмо” суштину постојања.
Осводили смо „покој” на вапај тужних рака,
на четрдесет дана братског саосећања.

Премда светиња наша к небу се горостаси
ту нисмо чести гости, а Славска су нам хтења?
Кажу да нисмо верни, икона зид нам краси.
Ми прослављамо Божић и „ време” Васкрсења!

Где смо прикрили грехе? У неком мрклом мраку,
јер ту неприродност Господ нам није дао.
Непоимањем Духа души копамо раку.
Да л’ смо се покајали? Јабуку свак’ је брао!

Наше су чаме, таме неосенченог вида,
палате у којима свевидење се збива.
Наши су трнци, дамар давно несталог стида,
страх од „ колевке” нове? Шта ли се „тамо” скрива?

ZABORAV- Dragan Milošević

ZABORAV

Odlaziš ?
Nakon svega Ti odlaziš.
Ne, ne traži izgovor
Nije Ti potreban.

Kad neko zaborav nađe
Njemu ne treba opravdanje.

Kad neko zaborav nađe
na sve one dane
provedene u zanosu
ljubavi i sreće,
na šetnje kraj reke,
na zagrljaje strasne.

Kad neko zaborav nađe
na poljupce od srca date
na sate šapata čiji svedok
perjani jastuk beše.

Kad neko zaborav nađe
na klupu u parku,
koja pamti sva obećanja
na vernost i ljubav večnu.

Kad zaborav nađe neko,
njemu ne treba opravdanje
zašto odlazi.

Zato idi.
Ne okreći se
I ćuti.
Samo ćuti.
Ne dozvoli
da reči pokvare,
sva moja sećanja iz
Tvog zaborava.

Dragan Milošević
26. 11. 2023.
B E O G R A D

ДЕТЕ-Здравка Пап

Међу длановима
грејем самоћу,
покривам очи
и играм се жмурке.

Стежем тугу,
очи да јој поплаве
берем љубичице
и стављам их у њедра.

Летим по небу
и скупљам жеље
цртам дугу
и рукама играм.

Међу длановима
чувам звечку
и правим се
да сам дете.

POSTAO SAM PJESNIK SA KNJIGOM U RUCI – Željko Perović

 

Sreća je cvjet u bašti, koji pogled sebi privuće i dan uljepša!
Igrom slučajnosti dan rođenja obilježala je i moja knjiga, koja će biti predstavljena na beogradskom sajmu. Od sutra pa do kraja nedelje počinje prezentacija knjige, ili moje ponovno rađanje! Napokon došlo je trenutak na koji sam čekao od prvih dana moje pjesničke mladosti. Tada sam sa poezijom napravio dogovor da me čeka dok školovanje, a potomi i radni vijek ne završim. Poezija je molbu uslišila, strpljivo čekala i dočela da se knjigom oglasim. Zahvaljujem se na podršci i razumjevanju predsjedniku udruzenja pjesnika Srbije Ljubodragu Obradoviću !!!

SELO – Ljubodrag Obradović

SELO – Ljubodrag Obradović – Pročitano 864
Postavljeno – 14. March 2006. g. @ 17:25:45 CET – PoezijaSCG

Pogledajte kako to izgleda na novom, osavremenjenom sajtu поезија.срб

SELO

Na mostu svetova,
stojim sam.
Ispod mosta,
reka odnosi sve.
Po kamenju igra se voda,
čudne iskre se prepliću
u bezbrojnim
fontanama kapi,
koje boji mesec.
Selo.

Zvezdana noć.
Mesec polučetvrt,
nestvarnu daje moć,
dok iznad krovova plovi.
Krovovi marčni,
jedni na druge naslonjeni.
Selo.
Настави са читањем “SELO – Ljubodrag Obradović”

APOLON – Jelena Simonović

APOLON – Jelena Simonović – Pročitano 639
Postavljeno – 14. March 2006. g. @ 10:07:08 CET

APOLON  

Apolon je pao na kolena,

Grči prste. Tražio je reči..

Bledo lice Ona je  podigla,

Peva Odu srcu ukletome.

Proklela je Sebe zbog smrtnika.

Ruke steze, bolno, grčevito.

Čemu pogled kad se i ne vidi?

A Bog pred njom klecao – nemoćan,

Njene smrtne ljubavi nesvestan.

 

Grcala je duša u svetinje..

Prolile se sve kise srebrne.

Odbila je Boga pod stopalom..

Apolon se većma rastužio.

Želju srca nije ispunio.

Traži oči njene da pogleda,

a oči su njene oslepele.

 

“Plači, Bože, kad plakat’ ne mogu,

sudbina me gorko ucenila!

Volela sam Njega bez predaha,

volela sam jednog jedinoga!

Tvoju Ljubav srce mi odbija.

Ja bez njega živeti ne mogu!”

Настави са читањем “APOLON – Jelena Simonović”