ANĐEO SVETLI ŠTIT-MIROSLAV KRNJETA

Moj najbolji prijatelju
i životni saputniče
štit srca od grehova,
imaš samo jednu želju
moj svetli zaštniče
čistog odela da me vodiš
Gospodu,
da ne puzim kao zmija
po prljavom podu.
Bdiš nad mojom dušom
od rođenja čuvaš mene
da zlom stazom noga
ne krene.
Tu si do kraja
moga puta,
gledaš da ne okaljam
dušu u blatu greha
da je odneseš u rajska
nebesa sveta.
Tiho šapućeš melodije
svetla,
rasteruješ vetrove zla
pokazuješ putokaze
koje magla krije.
I dok spavam
pokrivaš me krilima
svetlom ne daš
daha noćnim morama,
miluješ srce da mirne
snove sanjam.
Vojniče rajskih dvora
život je pun izbora
samo jedna staza valja
stražariš da se duša
ne ukalja
kad dođe sud i kraj
želja ti je
da me odvedeš u raj.

 

Аманет

Над Србијом нашом светом, надвила се силна туга,
Са свих страна облећу је крвожедни стрвинари,
Очњаци им заорали црну земљу попут плуга,
Загрмео звук немани, спокој и мир да нам квари.

Голем терет навали се, суша прети да помори,
Лажима нам трују душу, завађају брата с’ братом,
Авети нам очи ваде, смеју нам се ти злотвори,
Ликују и омчу стежу за крвавим нашим вратом.

И све чине не би ли се духом нашим заситили,
Крвљу нашом напојили, историјом оденули,
Не би ли бар на тренутак укус славе осетили,
На трен само живи били, из безнађа васкрснули.

Ал не бива то баш тако, лако да се отме туђе,
Да се уђе и ушета са оштрицом љутог ножа,
Да се гордо домаћину преко кућног прага пређе,
Мора да се спозна тада, кол’ко кошта вучја кожа.

Кол’ко кошта историја нашег светог српског рода,
Грачаница и Дечани, и сви наши преци свети,
Кол’ко кошта наша земља, са извора наших вода,
Е па вреди она нама, да се за њу ваља мрети.

А ту тајну неман не зна, па облеће опуштено,
Косово нам, душу нашу, разапиње на све стране,
Победничко коло игра, поскакује разјарено,
Помислила крај је близу, сасекла је наше гране.

Од предака нама оста, нада да ће дан да сване,
Па сећање док је живо, немој да се бринеш мати,
Има ко ће да те брани и да вида болне ране,
Душманина да натера, направљени цех да плати.

НА КАФИ СА… Љубодрагом Обрадовићем – Весна Вујичић

Љубодраг Обрадовић, председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу био је 06.11.2015. године гост Весне Вујичић у ТВ емисији НА КАФИ СА… Интервју је емитован на ТВ Јефимији из Крушевца 08.11.2015. године. Била је то лепа прича о поезији која је започела песмом БОГИЊА, коју је Љубодраг посветио свим женама света. Погледајте интервју на Веснином You Tube Kanalu.

БОГИЊА


Око тебе врти се свет…

Младост, љубав и прилике…
Ти напросто убијаш
сликајући слике,
у којима и крај свој бескрај има!


Око тебе бљешти сјај,

милион срца слути срећу…
Око тебе лампиони,
сви шампиони,
и нада у да ока ти одсјај
заборавити никад нећу…

Слободно скочи,
све кочнице откочи…
Живот је слеп,
кад си тако лепа
по сувом док пливаш,
у мирисима уживаш,
све скриваш,
а смисао откриваш…

Настави са читањем “НА КАФИ СА… Љубодрагом Обрадовићем – Весна Вујичић”

SLUTIM TE – Vesna Stojković

SLUTIM TE
Slutim te…
U cvrkutu ptica.
U igri leptira.
U šapatu vetra.
U mirisu lipa.
U svakoj kapljici kiše,
kojom me nebo obasipa.
Slutim te u odsjaju zvezda.
U blještavilu uličnih fenjera,
što bacaju svetlost pokraj puta,
dok trgaju mrak i cepaju tišinu.
Tražim te kroz tminu.
Razgrćem maglu sećanja.
Prkosim zubu vremena.
Uzdahom te dozivam.
Dušom te svojom pokrivam.
Slutim te…
U svakoj pori moje kože.
Pogledom te tražim.
Da te osnažim.
Da pokidam lance sa duše tvoje.
Da ti obojim snove
i skinem teške okove.
Slutim te u zalasku Sunca.
U prvoj jutarnjoj rosi.
U paperjastom oblaku.
U snežnom pramenu na mojoj kosi.
Slutim te… Slutim.
A ćutim.
Možda će ćutanje moje
od glasnih reči, više da ti kaže?
Moju ljubav besmrtnu da ti dokaže!
Vesna Stojković

Промоција књиге – Милош Ристић – ДИЈАГНОЗА 2013.

АЛИ СВЕ НИЈЕМО
МИМО МЕНЕ ИДЕ


Поред мене дођу
поред мене прођу
Нити да ме хране
Нити да ме глођу.
Где иду речи те,
И што какве, хватају ли сне?

Ја над њима,
Закона не имам,
Од вишњега поруке још примам,
Несвесно, словесно, тесно.
После режим бесно.
Кад не знам куда ћу,
Лево или десно?

И шта сам рек’о
И шта сам порек’о
Гордост ли прорек’о
Губост живу стек’о
Неће рећи неко.
Неће рећи неко…

© Милош Ристић

Настави са читањем “Промоција књиге – Милош Ристић – ДИЈАГНОЗА 2013.”

СРЕЋА – Душан Комазец

Ја своју срећу мерим према себи!
„Велик ” сам човек имам мала хтења!
Ни са ким никад мењао се не би’.
Срећа је само мера поређења.

Ни туге своје ником не бих дао,
туга је само изгубљена срећа.
Кад не бих знао због чега сам „пао”
туга би била много, много већа.

Све мамне снове рад поклањам другом,
они су одраз превеликих хтења.
Ал’ како без њих да трагам за дугом?
Без њих је живот понор сажаљења.

Знају да море и злослутне мисли.
Зар човек треба свега да се сећа?
Да није мисли многи не би свисли.
Минула срећа била би још већа.

Да л’ човек спозна да је срећан био
кад нагло мине вишак благостања
или у трену кад занесен, чио
схвати да више не уме да сања?

ŽUTE DUNJE – Vesna Stojković

ŽUTE DUNJE
Miris dunja na ormaru,u detinjstvo mene vraća.
Kuca žila u damaru, to prošlosti danak plaća.
Progone me uspomene…Grešila sam,a ko nije?
Da mogu da vratim vreme, da sve bude kao prije.
Mladost moja, gde je sada? Gde je ovde moje mesto?
Gde su ljubav, vera, nada…? Pitam se u sebi često.
U sećanju sada  tražim, žar ljubavi moje prve.
Želju svoju da osnažim… Al’ sakupljam samo mrve.
Žute dunje sad mirišu… A ljubav u srcu spava.
Dok reči što slute kišu, nosi  reka zaborava.
Grudi mi se nadimaju od nekakve teške tuge.
Moje snove otimaju, te đavolske, mračne sluge!
U oku mi  suza čista, na suncu se presijava.
Ni ja više nisam ista. Smirila se luda glava.
U tišini osluškujem, al’ mi uši ogluvele.
Niti vidim, niti čujem, oči su mi oslepele.
Srce ludo samo bije, u nekome teškom ritmu.
Iz grudi će da izbije, ne shvata suštinu bitnu.
Sve će proći, hvala Bogu,svakom bolu ima leka.
Dok je zdravih ruku, nogu…Sve muke su  – za čoveka!
Vesna Stojković, Leskovac

Дошло време-Мишко Плочић

Дошло време да се не лажемо више
Да једно друго погледамо у лице
И да признамо оно што је очигледно
Теби ће неко други да бере љубичице ..

Знали смо обоје да су наше шансе мале
Заваравали смо само сами себе
Наша прича неће имати срећан крај
Немам ја никакве шансе код тебе…

Можда сам ти ипак био само драг
А ја сам те ипак волео
Нисам био спреман кад је требало
То до данас нисам преболео…

Осећам и сам да је то само жеља
Да је љубав једнострана само
Наше су шансе пропуштене давно
Мислим да обоје то знамо…

Волео бих да грешим ал не верујем у то
Из прикрајка се надам нечему што не постоји
А знам да све је само илузија
Судбина је решила да наше пољубце не броји.

ЛИЧНА  КАРТА  – Андреја Ђ. Врањеш

ЛИЧНА  КАРТА  

Двадесетог фебруара 1972. године Милошевој радости није се сагледавао крај, напунио је  осамнаест година, постао је невидљиво пунолетан. Није био свестан да бити у улози одраслог и није нека срећа. У ходу испод звезданог неба до преласка у популус, задњи пут је био безбрижан, слободан као птице лет. Нагла одговорност  пред законом, постао је један од многобројних грешника што пролазе заједно са животом у нади да ће бити боље. Уз лично име добио је број. Обележен, док год се буде надао наилазиће на лавине похлепа, злих жеља, незаситих мржњи. Слушаће по милијонити пут бирократско питање: ,, Који је ваш матични број“, тако ће му проћи и живот, затворен у фијоке, заведен у акта, регулисан прописима, збуњен решењима. Животна прича  обележена траумама или нејасним аферама. У замишљености негде запућен чуо је дедине речи: ,,Пожурио си синко, од данас ћеш само плаћати рачуне којима неће бити краја“. Смисао живота остаће редови и у њима чекање. Нећеш имати довољно времена за спокој, осећај душевног мира, које је једино детињство могло да ти пружи. Размишљао је старац о унуку, каква ће бити његова животна фабула, како ли ће се на крају заокружити, хоће ли му срећа отварати путеве, или ће га судбина одвести у другом правцу. Милош је припадао генерацији без навика, окренуту лагодном животу, оном индолентном лако ћемо. Пожелео је унуку живот са мање дилема, више самопоуздања. Људски век је као река, има ток и у њему надолазеће препреке. Јутро се развијало у нови дан. Као из сећања чула се песма, ,,ИМА ЈЕДАН КУЋЕРАК У СРЕМУ,“примицала се лаганим тоном из далеког времена, као развејана.