Добродошли!
U sjećanju te gradim porušeni grade,
Dižem ti tornjeve srušene,
Perem isprljane fasade.
Čistim ti ulice, sadim ti cvijeće na balkone
Slušam poznatu muziku kroz otvorene prozore
Vraćam ti zemljo raseljene milione.
Iz logora laži puštam logoraše
Vraćam ti nivo vode u rijeku,
Sadim još starije drveće
Kad zadnje drvo neosjetljivi posijeku
Vraćam ti na ulice poznata lica, vraćam ti narodne heroje
što postaše imena ulica
U sjećanje te vraćam porušeni grade
Dižem ti tornjeve srušene, perem isprljane fasade.
Misli mi
kolaju po glavi
i misle da će
u mislima
pronaći sreću.
Čovek ponekad
laže sam sebe,
da je srećan
i da mu sreće
ne treba više.
Pusti ih, nek idu
dalje od tebe
i nadaj se sreći.
Sreću ne traži
u mislima, one je
drže zatvorenu.
Okrenuću sve misli
u svoju korist
i postati srećna.
Pesmu pevaj,
leti, leti,
bubamaro,
raširi krila,
sreću mi donesi,
ma gde ona bila.
О судбо шта је ово,
заблудни сан ил’ варка?
Да л’ искушење ново
ил’ насукана барка
на хриди неме студи?
Овде тишина буди
дане бескрајне, сиве
и ко сад сме да суди
онима који живе
у мору лажних нада?
Судбино, реци када
распеће биће врло,
јер душа није рада
да сама, неумрло
страдање опет тражи?
Сам на злослутној стражи
чекањем мами сузе,
саткан од безброј лажи
дан, што немире узе
док вапај болни ствара.
У ноћи „неимара”
што зазидаше очи
копреном тужног зара
к’ безнађу душа крочи.
Тишина свуда хара!