Дан: 13. марта 2023.

ВИЛИН КОЊИЦ ХРАМЉЕ У ОПАНКУ

Сред Србије мртве главе саде,
међ божуре ко што су и прије;
вилин коњиц храмље у опанку,
њиву плоде чемером и сузом.

Чемериком и ране видају,
док душмани знамења скидају;
занемела звона Раванице,
клепетуша не чује с` с Дечана;

Туга српску цркву овенчала,
глог најежен, зора посечена;
из цркава псалми отицања,
сунце хлеб на златну парчад ломи.

Гаврани се нафорама хране,
па преклињем Бога да нас споји;
златну парчад хлеба насушнога,
земља неће моћи да изброји.

Сложимо се песник стари каже,
само то је Богу драгом мило;
јал је Србље давно поклекнуло,
нешто друго одвећ наумило?

Васељенски некад беше народ,
сад убија, види, самог себе;
о песниче, тужни проклетниче,
ко верује још у лудог тебе?

Кад су Бога, Христа, одрекли се,
нечасноме душе јадне дали;
а ти видиш главо мудролуда,
биће суза, биће вала свуда…

„ УЧИТЕЉ” – Душан Комазец

Чујем неко куца, не види се ко је,
а таман сам крен’о „безнађем да скитам”.
Почеле су црне мисли да се роје!
Иако уплашен ипак храбро питам:

„Ниси ваљда дош’о да би мени смет’о”?
“Нешто си ми познат мада не знам ко си”?
„Чини ми се да си и пре ме салет’о”.
„Да случајно нисмо играли се боси”?

Говорим му пред њим, а не иза леђа.
Нешто га не видим, ал’ знам да ме слуша!
Чека да му приђем несмркнутих веђа,
а то што „не слуша”, можда само куша!

Говорим му реско, а он мудро ћути.
Ваљда мисли, „може како му се хоће”!
Не знам ни који су нанели га пути?
Можда ме походи кад дођу самоће?

Однекуд знам да се ми одавно знамо!
Баш неће да оде, да л’ да му припретим?
Одједном се сетих, он је „онај тамо”,
онај што је мене учио да „летим”!

Учио је траву траву како треба расти,
багремове гране како да се њишу.
Учио је кишу када треба пасти,
поветарце, да ми сузе с лица бришу.

Учио је ласте да лете ка југу,
са стазе беспућа како да се вратим.
Учио ме, како да дохватим дугу!
Учио ме, нисам могао да схватим!

Шта кајан да радим с овом душом простом?
„ Он” ме силно воли! Шта грешан да чиним?
Да покушам смерном молитвом и постом
кроз Свето причешће, да се с њим „сјединим”?

ТРАГ

ТРАГ

Е, јуче сам на сахрани био,
и свог` друга у земњу пратио!
Ко до јуче, ми смо дјеца били,
а сад ево, већ смо остарили.

Људски вијек, ко трептај је ока,
ко кап воде сред` мора дубока,
ил` ко зрно умнога сјемена,
у вртлогу космчког времена.

Од момента кад се човјек роди,
својом вољом, он свој живот води,
и к свом крају непрестано ходи.
Јурећ` стално са свачим се гости,
али гдје ће оставити кости,
не зна нит` свјестан пролазности.

Но, док овим свијетом битише,
своју причу, он животну пише,
и сам себи циљеве поставља,
ал` траг неки, за собом оставља.

Е, тог трага, нек се свако пази,
гдје ће, куда и са ким` да гази,
јер траг нико не може сакрити,
a по њему вреднован ће бити.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
Нови Сад, март 2023 љета Господњег

SRCE-Zdravka Pap

Preseci muk
i kaži naglas
šta misliš o ljubavi
u krilu nesrećnih i tužnih.

Zmiriši svet
poljupcima vrelim
i nemoj da bežiš
od onoga što te čeka.

U čekanju
pojavi se suza
i traži nemoguće
da procveta i postane
cvet ljubavi i sreće.

Smej se
i kad bi plakati hteo
u srcu je radost i sreća
pusti je da igra i peva.

ОДЛУКА… – Андреја Ђ. Врањеш

ОДЛУКА

Уплакано је живео,
говорили су му: ,, Окрени се, погледај“,
толико радосног је око тебе,
живот може да ти постане обасјан лепотом.
Престани плакати.
Послушао је,
дан му је почињао са грохотним смехом.
Tужно је било,
његово смејање.

Настави са читањем “ОДЛУКА… – Андреја Ђ. Врањеш”