Tango smrti

TANGO SMRTI

Igrali smo tango ljubavi,
JA i TI, u zagrljaju smrti.
Zapravo, mi smo igru započeli,
a Ona se uplela između nas
kao zmijurina neka,
ovila se oko tebe.

Bio si nemoćan
da se odupreš njenim činima.
Bio si isuviše slab
i ranjiv da bi se suprotstavio
njenim moćima.
Bio si laka meta
na koju je Ona jurišala.

Kao lavica sam se borila
da te otrgnem iz njenog zagrljaja.
Ali je ona bila jača.
Mudrija
Zloćudnija
Postavila mi je zamku.
Bacila mamac na tebe
a udarila na dete.
Na zenicu oka tvoga
I moga.
Kako se boriti?
Koga spašavati?
Između dva voljena bića,
koga izabrati?
Da sam mogla birati,
najradije bih žrtvovala sebe.
Ali, Ona je već izabrala
– TEBE!

Nisi ni primetio,
kako me je lukavstvom svojim
nadmudrila
Izgurala me iz tvog zagrljaja.
I sa tobom odigrala
poslednji ples:
– Tango smrti!

A ja…
Poput srne ranjene,
od zveri raskomadane,
ostadoh sama…
Ni živa, ni mrtva.
Ni zarobljena,
niti oslobođena.
U srce pogođena.
Na bol osuđena.
Sa hiljadu otrovnih strela,
zabodenih u svaki deo moga tela,
nemoćna da se podignem…
Ni glas ne mogah pustiti,
Ni usne spustiti,
niti suzom orositi
tvoje čelo.
Prah prahu, a zemlji tvoje telo
predadoše.
Od mene te odvedoše.
Ne mogah te ni poljubiti
poslednji put za rastanak.
Ne rekoh ti ni,, zbogom”,
niti te pitah za naš sledeći
,, sastanak”.

Tango smrti odigrao si sam,
u tišini.
Bez muzike i pompe.
Tiho i dostojanstveno
predao si se bez borbe.
Anđeli ti pozajmiše krila
da možeš lakše da poletiš,
u nebo da uzletiš.
U Srebrnim kočijama,
sa bezglavim kočijašem
i upregnutim belim konjima,
sa kićankama i praporcima,
krenuo si na svoje
poslednje putovanje
kroz vreme…
-Bez mene!

Vesna Stojković
Leskovac

PTICA ZLOSLUTNICA

PTICA ZLOSLUTNICA

Zakleh se ćutanjem
u znak lojalnosti,
slušajući pesmu Zloslutne ptice.
I pretvorih se u nemu statuu.
Od okamenjenih ostataka
moje duše napravih svetilište.
Za beg od stvarnosti, tajno skrovište.
Zaronih u mrak, dotakoh dno…
Izgubih se u tišini.
Ne videh ni Sunca, ni Meseca.
Ni staze, ni puta…
Samo srce umorno što luta
nepreglednim prostranstvom života.
Na granici bezumlja i besmisla.
Na ivici pakla i raja.
Na putu, bez početka i kraja.

I videh Svetlo u mraku…
Negde u daljini gorela je vatra,
od munje što je oganj zapalila.
Od te vatre ogrejah promrzle prste.
A na uglu usana,
kao okamenjeni pupoljak ruže,
pojavi se Osmeh.
I oterah pticu Zloslutnicu
što me je u kamen pretvorila,
na usne mi pečat stavila
kako bih zauvek ćutala…

I opet je zora zarudila,
u oku Sunce probudila.

Iz zbirke poezije,, Dodir duše”-2022

Vesna Stojković, Leskovac

Jesenja pesma

Jesenja pesma

Oktobarske hladne kiše. Leto broji zadnje dane.
Sa drveća vetar briše, nosi lišće na sve strane.
U gnezdu cijuče ptiče, goluždravo pile malo.
Iz majčinog, toplog krila, na zemlju je sad ispalo.

Miholjsko je leto prošlo, a noći su sad sve duže.
Jesenje je doba došlo, počinju da venu ruže.
U crvenim tonovima, haljina joj divna, zlatna.
Došla je sa darovima, jesen žuta, blagodatna.

Kukuruzi već se beru, na gomilu klip do klipa.
Ruka stoji na amrelu, hladnoća za obraz štipa.
Vinogradi raspevani , na noge se diglo selo.
S pesmom beru svi seljani grožđe crno,a i belo.

Devojačke noge bele , sad po grožđu sitno gaze
Sve su srećne i vesele, mlade mome, snaše – taze.
Na širu sad sve miriše, kaplje vino krv – crveno,
Srce momačko uzdiše,gleda momu zaljubljeno.

Za tren oka ruke snažne, obujmiše njen vitki stas.
Bez skromnosti neke lažne, začuo se zvonki glas.
Pesmu moma zapevala, iz pehara vino toči.
Ispod oka namignula… Eh, što volim crne oči!

Vesna Stojković

Leskovac

Tvrđava od bola

TVRĐAVA OD BOLA

 

Kad zaćuti vetar u granama smreke
i utihne ptičji žagor pesme setne;
kad tišina plače, a bujica reke
u dubokom viru novi bol zametne.
Pojavi se tako usred bela dana
k’o da želi srce nožem da raseče.
I boli me jako nezarasla rana
od jutra do mraka,bez prestanka peče.
Neprebolom srca muči me i kida
te tanane niti duše raspredene.
U okove stavlja, oko mene zida
tvrđavu od bola, gde stanuju sene.
Kao sužanj živim, k’o u paklu gorim, sama u tišini, sa tugom se borim.
Vesna Stojković, Leskovac

СТАРИЦА БАКА

СТАРИЦА БАКА

О синџиру бакрач виси, зарђао од времена,
на огњишту угашеном, стоји кука поломљена.
Поред пећи некад давно, једна бака драга, мила,
ту је она хлеба пекла, док је горке сузе лила.

Из бунара пуни ведра, па у бокал воду точи.
Уздаси јој пуне недра, а кецељом брише очи.
Руке старе, задрхтале, нејака су њена плећа.
Ноге су је већ издале, а бол срца све је већа!

Једног јутра очи њене заувек се затворише.
Било је то у пролеће, падале су мајске кише.
Остале су раширене, смежуране њене руке.
Носио је ветар силни, болне крике и јауке,

што су дуго одзвањали у собици крај камина…
А ујутро остала је само пустош и тишина.

®©Весна Стојковић

Зашто неке птице никад не полете?

ЗАШТО НЕКЕ ПТИЦЕ НИКАД НЕ ПОЛЕТЕ?

Голуждраво птиче у гнезду цијуче,
несигурне, прве правећи покрете.
Слабашна му крила, срце снажно туче…
А ветрови јаки над главом му прете.

Хтео би птић мали у небо да лети,
да крилима својим додирне врх стене.
И топлину жарког сунца да осети.
Да зарони сам у облаке од пене.

На небу је сјајна треперила звезда,
у шевару црна ноћца заноћила.
Тад олуја снажна баци га из гнезда.  Птић на земљу паде сломљенога крила.

А очи му мале, пуне бола, сете…    Зашто неке птице, никад не полете?

Весна Стојковић

 

UZDAJ SE U SE

  • Uzdaj se u se

Kad se mit o sreći kao kula sruši,
prijatelji lažni pobegnu daleko,
kao kamen bol te pritiska i guši.
Pored tebe tada da li ima nekog?

Ko će da te shvati, uz tebe da sedi.
Iskreno, od srca da ti ruku pruži.
Da sa tobom bude u sjaju i bedi,
Kada ti zatreba, da se s tobom druži!

Glasovi razuma do neba se čuju
Opominju rane i ožiljci duše
Kao eho reči gromko odjekuju :

Ti – UZDAJ SE USE I U SVOJE KLJUSE !
U dobru ili zlu, moraš uvek znati:
-Da na sebe samo, možeš računati!

Vesna Stojković
®©

Луди песник

ЛУДИ ПЕСНИК

Луди песник о голготи људској што сад пише,
он за песму годинама мре, живи и дише.
У груд`ма му туче болно срце и крвари…
Реч му свака злата вредна, ал` ко за то мари?!

У бесмислу он налази смисао за риме.
Сваким стихом потписује крвљу своје име.
Ал` га мало ко разуме, неки му се смеју,
што му ноћи усамљене ти стихови греју.

Да л` је луд ил` можда само занесењак стари,
што у дугој, зимској ноћи сећањем крстари?
Док му душа огољена без јаука вришти,
кано змија отровница кад у ватри пишти.

Послушајте шта вам каже, не судите њему.
Не дирајте у ту душу, жалом окрпљену.                                                На његове тешке ране не стављајте соли…                                                Ионако његов живот већ је препун боли.

Не судите том песнику, већ му дајте руку
и његову преголему поделите муку.
Кад не може другачије, он песмама лечи.
За свакога уме праве да пронађе речи.

Те речи су као мелем свакој души болној,
па милују као свила и пружају спокој.
Ал` их треба разумети с пуним поверењем
и свако ће тад пронаћи у њима спасење!

Весна Стојковић, Лесковац

 

ЧЕЖЊА

ЧЕЖЊА

Када росна јутра пробуде у мени
неке давне чежње, мирис прошлих дана,
присетим се тада те давне јесени.
На срцу се отвори једна стара рана.

Непресушна река животом што тече,
са собом доноси драге успомене.
Та рана на срцу као жар што пече,
подсећа на давно прохујало време.

Кад бејасмо млади, срећом опијени
а срца нам беху испуњена надом.
На ветру и киши ишли загрљени,

са руком у руци шетали смо градом.
Сад са твојом сликом будим се и снивам.
У вечерње сате чежњом те дозивам.

Весна Стојковић

LUTALICA – Vesna Stojković

LUTALICA

Lutala sam dugo poljima širokim,
nogama sam bosim gazila strnjike
i hodala po brazdama dubokim;
sablasne sam senke pretvarala u slike.

Umorne mi oči gledale u nebo,
drhtavom sam rukom ispisala rime,
nazdravljala bolu sa vinom i hlebom,
osećala nemir kako zavodi me.

Pratila sam mesec, tog ludog sanjara
dok mi se smešio mangupski, s visine,
a hiljade zvezda u ritmu damara,
lebdele su nebom poput paučine.

Postala sam prava noćna ptica,
koja budne noći prepliće u dan;
nemirnog duha, kao lutalica,
davala sam život za jedan svoj san.

Tihi sam uzdah pustila u etar,
oblake sam tame učinila vedrim.
Pa, neka mi dušu sad raznosi vetar,
u grudima ću opet biser da iznedrim!

Vesna Stojković