Ознака: Дарко Мирковић

Траговима давно утиснутих стопа

Траговима давно утиснутих стопа,
У камене бедеме срушених светиња,
У стазе и богазе вековних страдања,
У погроме, прогоне, спаљена огњишта,
У плач мајки без свога порода,
У сени свих скривених истина,
У нестале тронове древних краљева,
У праг цркве, у корен њеног имена,
У све сутоне и сва наша свитања.

Траговима давно утиснутих стопа,
У цветна поља и зелене ливаде,
У румена лица и златне увојке,
У радосну песму, у родне чокоте,
У бистру реку и њено камење,
У мирисе тамјана испред иконе,
У звуке молитве упредене у векове,
У завештања уткано знамење,
У нашу веру што поносно опстаје.

Траговима давно утиснутих стопа,
Крећимо се тихо, понизно,
Да их не распршимо,
Да их не расејемо,
Не загубимо,
Да их пратимо,
Сваку стопу схватимо,
Да их грлимо, стежемо,
Над сваком плачемо, јецамо,
Уз њих да тугујемо,
Са њима се радујемо,
Све њих да памтимо,
Из њих да учимо,
Даље преносимо,
Да их помињемо.
Крећимо се тихо, поносно,
И увек им се враћајмо,
Вечно ходимо,
Траговима давно утиснутих стопа.

Саздана за спас

На прагу,
Ту предамном,
Дух твој стоји,
Твоја снага.
Због твог духа,
Ја сам снажан.
У грудима он ми ватру пали,
Срце греје,
Он ми нежну причу прича,
Опија ме,
Кад шапуће, кад се смеје.

На прагу,
Ту предамном,
Твој лик стоји.
И он свуда замном ходи,
свуд’ ме прати,
по улици и по соби,
свуд’ ме води.
Он је са мном и у срећи
И кад сузе роним,
Кад сам будан,
Са сном кад се борим.

Има сила нека тајанствена,
Што ме тера све да чиним,
Навија ме, подстиче ме,
Да ја радим што сви раде,
Да опстајем, животарим,
И учмале дане бројим.

Али лик твој мене тера,
Да се надам, да се борим,
Тера ме да желим жеље,
Да верујем и да маштам,
Осмех с’ лица да не скидам,
Да се винем у висине,
Он ме тера да постојим.

Лик твој и твоја душа,
Не дају ми да потонем.

Хвала Земљи што те створи,
Дуги што ти боје дала,
Небу хвала на крилима,
Што их само теби скроји.
Хвала ватри што испуни твоје тело,
И славују за твој глас,
Поветарцу хвала и облаку,
За твој саздан, а мој спас.

Моје

У само једној груди земље,
Што пред кућним прагом
Мојим стоји,
Више је части и достојанства,
Него сво ваше
Када се зброји.

Него све ваше бледе слике,
Ласкаве речи накићене,
Сва ваша дела,
Празна, а смела,
Све ваше лажи,
За неупућене.

Ваши лажни морали,
И либерали,
Ваше замене теза,
Везе без веза,
Празне приче и осећања,
Нека их вама,
Живите срећно
Уз бледе снове и обећања.

У само једној шаци
Земље ове,
што прича приче
векова давних,
Има се довољно,
За душу и тело,
На поклон нама,
Од дивова славних.

За поколења,
За будуће славе,
За успење,
За наклон главе,
За то да моје остане прво,
Да не гледам туђе
Што ми се нуди,
Да плод ми пада под моје дрво.

Због оца и ђеда,
И мајке и баке,
Та шака земље крваве, тврде,
Вредна је смеха,
И плача вредна,
Од сада па довек,
Ил’ докле нас буде.

Моје је то и нећу га дати,
За товаре блага
И лажне идоле,
Моје је то, та земље груда,
Тај временски спруд,
И насукан брод,
Та моја клетва
И покајање,
За моју веру и сав мој род.

Сан

У возу посматрам лица уморних путника,
Крај мене пролазе сенке, перони,
Шарени балони.
У трену селим се у кожу витеза, ратника,
Крај њега пролећу сећања, тела,
Велика дела.
Сад сам на леђима ждребца, прелепог ата,
Јурим зеленим стазама, сновима,
Пурпурним пољима.
Поглед ми пада на огромна сатенска врата,
Отварам, корачам, пролазим,
Где ја то долазим?

У сан у сну улазим кротко и спокојно,
Да некога не увредим,
Ако посматра, ако замера,
Ако жели да ме повреди,
Ако му је то намера,
Да му не дам разлога,
Да зло проговара,
Да ме оговара,
Што у сну у сан могу да ушетам,
Да ту будем сам, срећан и радостан.

У сну усред снова ми не може ништа,
Тај неко што увек посматра,
Што све жели да контролише,
Свиме манипулише,
Ту ми заиста не може ништа,
Ту је моје уточиште,
Моје склониште.

И ту у сну усред бисерних снова,
Чим врата затворим, чим се осамим,
Умилни жамор ме топло обгрли,
Ту су и други искрени осмеси,
Сви су се скупили, сви побегли,
Да би сви заједно у сну у сновима,
Судбину бољу себи скројили.

Аманет

Над Србијом нашом светом, надвила се силна туга,
Са свих страна облећу је крвожедни стрвинари,
Очњаци им заорали црну земљу попут плуга,
Загрмео звук немани, спокој и мир да нам квари.

Голем терет навали се, суша прети да помори,
Лажима нам трују душу, завађају брата с’ братом,
Авети нам очи ваде, смеју нам се ти злотвори,
Ликују и омчу стежу за крвавим нашим вратом.

И све чине не би ли се духом нашим заситили,
Крвљу нашом напојили, историјом оденули,
Не би ли бар на тренутак укус славе осетили,
На трен само живи били, из безнађа васкрснули.

Ал не бива то баш тако, лако да се отме туђе,
Да се уђе и ушета са оштрицом љутог ножа,
Да се гордо домаћину преко кућног прага пређе,
Мора да се спозна тада, кол’ко кошта вучја кожа.

Кол’ко кошта историја нашег светог српског рода,
Грачаница и Дечани, и сви наши преци свети,
Кол’ко кошта наша земља, са извора наших вода,
Е па вреди она нама, да се за њу ваља мрети.

А ту тајну неман не зна, па облеће опуштено,
Косово нам, душу нашу, разапиње на све стране,
Победничко коло игра, поскакује разјарено,
Помислила крај је близу, сасекла је наше гране.

Од предака нама оста, нада да ће дан да сване,
Па сећање док је живо, немој да се бринеш мати,
Има ко ће да те брани и да вида болне ране,
Душманина да натера, направљени цех да плати.