Усред најлепших снова кад тихну орни петли,
с неба загракта гавран! Док мине снохватица
почињу двоумљења: Да л’ су нам „гробови светли”
ил’„неимање срца” стриже нам маску с лица?
У сутон „безизлаза” ми, што „своји на своме”
оплакујемо, оно што никад дали нисмо.
Због белосветских хорди што овде копља ломе
примисмо равнодушни, злослутно, тајно писмо.
Није то Стари завет, ни Јеванђеље пето!
Оно је само одраз „ нашег зверијег лика,
јер је примљено „радо”, па је и „њему” свето.
С крвљу је исписано Косовских мученика!
Престолом смешно-тужним столују три „пастира„!
Први, „поданик”, који усрдно Богу се моли!
Ћутњом предаје лавре Пресветих манастира
чији су темељ давно копали Апостоли?
Други безмерно виспрен столује нашим знањем,
ал’ га древни календар српске прошлости плаши!
Превише уман, он се не бави покајањем.
Није му битан Космет, Вера, ни Оченаши.
Трећи, „добротвор врли” срамну повест нам пише!
Силне га бриге море, бави се „преамбулом”.
Са својом „часном речју” сву славну прошлост брише?
Откад столује, ми смо подељени, са нулом!
Погледај Свети Саво безнађе што нас снађе!
„ Одричемо смо се Христа”? Клецава нога храмље!
Нудимо душе „оном” што нам „потапа лађе”.
О Србство моје мило, шта ли је од тог срамље?