Дан: 12. марта 2023.

Nisam znao za jarost divljih pasa

 

Nisam znao za jarost divljih pasa

dok nisam osetio sam na svojoj kozi

sunce sa  morem o hrid sto se glozi

nisam znao za jarost divljih pasa

 

Mrznja u coveku iznenada stasa

iz zrna sumnje u sebe i druge

sunce slobode greje samo sluge

mrznja u coveku iznenada stasa

 

Usamljen pod nebom vristi iz sveg glasa

znanje i sustina zavise od placa

da presece vrpcu on se laca maca

usamljen pod nebom vristi iz sveg glasa

 

A glas se gubi u lavezu pasa

iza prve kapi more uvek sledi

obesena istorija ljulja se na gredi

a glas se gubi u lavezu pasa

 

Kao u pesmi

KAO U PESMI

 

Vetar se igra lišćem žutim

ja cigaretom, ništa ne slutim

a jesen stiže sve bliže i bliže

kao u pesmi motiv kobni

 

A u stvarnosti motiv je sobni

ko voli dramu – gotovo grobni

i kao u pesmi jesen stiže

zrelom životu sve bliže i bliže

 

Žar cigarete se pali i gasi

jeftini dekor,opskurna scena

u trenu se šaka na piksli skrasi

i kao u pesmi, više me nema

Džondrika

DŽONDRIKA*

Gospođa Džondrika
lepa ko slika
od majke Džondre
i oca nepoznatog
kažu, bila je žena laka

E moj druže, glasine kruže
kao zemljina kugla
Ovde se lako postaje žrtva
trača i rugla

Našli je u parku, jednog jutra
parkadžije ili šinteri
na mokroj travi
Našli je kažu, sa ranom na glavi
i modricom ispod oka

Ubi je, eto, nekakva stoka
u letnjoj noći, bez svedoka
i nikakvog traga ne ostavi
iza sebe
Na primer
ličnu kartu il’ krvnu grupu

Džondriku baciše u neku rupu
tu pored groblja
mesto ciganskog božijeg roblja
u voz za dženet
brzi-ekspresni

U kaput tesni beše umotana
na brzaka
Neka joj zemljica bude laka
i kamen nad glavom
na kojem piše
DZONDRIKA
godina smrti
i ništa više

*U Pozarevcu mojeg detinjstva, najpoznatija ciganka

Настави са читањем “Džondrika”

ЈА БИХ ТЕБЕ – Љубодраг Обрадовић

У оквиру “Уметничке насеобине МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ”, која се већ четврту годину заредом реализује по идеји Живорада Милановића Макија, овог пута у идиличном окружењу планине Јастребац и његовог језера, 07.08.2012. године одржано је поетско-музичко вече Културног центра Крушевац у коме је уметност својом лепотом разгалила све присутне. Своју поезију говориo je и Љубодраг Обрадовић.

Погледајте фотографије са поменуте манифестације и преслушајте цео догађај.

ЈА БИХ ТЕБЕ…

Ја бих тебе
одвео у парк,
да седимо и гледамо
како лишће опада
и будемо сами,
све док задњи лист
не слети на плочнике града.

Настави са читањем “ЈА БИХ ТЕБЕ – Љубодраг Обрадовић”

LOV U ,, MUTNOM” – Vesna Stojković

LOV U ,, MUTNOM ”

Ima takvih ljudi koji se ne libe
rođenome bratu da postave zamku.
Kad u blatu oni do guše zaglibe,
nekim čudom uvek nađu spasa slamku.

Ima takvih ljudi, što love u mutnom,
nehajno šireći lopovluka vrežu.
Pa zabace mamac onako ,, usputno”,
čekajući da im plen padne u mrežu.

Ima takvih ljudi ,, plemićkoga” soja,
sa šlifom i stilom ( ma, prava gospoda),
što nose odelo savremenog kroja,
al’ prostački jezik na kraju ih oda.

Ima takvih ljudi što su na sve spremni,
otimaju, grabe, i opet im malo.
Porušiće sve do ostataka zemnih,
da dobiju ono do čeg’ im je stalo.

Ima takvih ljudi, bez savesti griže,
veruju da svet je njihova svojina.
Pravda nekad kasni, ali ipak stiže,
na kraju i lovac postane – lovina!

Vesna Stojković, Leskovac

КАД ПРСТ НЕ ВИДЕ ОЧИ – Андреја Ђ. Врањеш

КАД ПРСТ НЕ ВИДЕ ОЧИ

Живот отврднуо нељудским,
свјетлости нигдје, да обасја путе,
и звук боли, вријеђа,
године тешке, туге погнуте.

Бјеле ноћи, стигли снови врани,
од дугачког дуже направише,
уско, гнусно, привукло се крадом,
тихо питам да не могу тише.

Без неба птице да ли лете,
људи лају, времена су псећа,
гдје сте вјетри и  олује силне,
однесите зиме, нек трају прољећа.

Настави са читањем “КАД ПРСТ НЕ ВИДЕ ОЧИ – Андреја Ђ. Врањеш”